„Sećam se toga, kao sada: u zoru, bukvalno, na izlazu iz Podgorice upalili smo baklje, uključili muziku, i zakoračili ka Cetinju.
Možda neskromno, ali tako je: ’To je (bio) bukvar Otpora‘“, svedoči — u reakciji na rešenje suda u Podgorici od 18. novembra ove godine, kojim mu se kazna od 400 evra od 2. decembra 2013. godine preinačuje u kaznu zatvora od 16 dana — Marko Milačić, predvodnik, kako su ga tada naslovili „Marša protiv mafije“, aktivista koji su peške, od Podgorice do Cetinja, maja 2013. godine izrazili revolt zbog “krađe na predsedničkim izborima, koji nisu hteli da ćute, koji nisu hteli da se mire sa ovakvom vlašću, ovakvom Crnom Gorom!“
Milačić evocira da je kolona bila u pratnji policije, da su dostojanstveno „hodali slobodu“ i poentira ogoljujući suštinu režima Mila Đukanovića: „A onda se neko iz vrha dosetio da je virus opasan, te sam nedugo potom dobio kaznu, u iznosu od 400 eura, navodno zbog remećenja javnog reda i mira“.
„I tada sam odmah rekao: Nikada je neću platiti, to nije kazna meni, to je poruka svima koji slobodno misle da se ne usude da učine isto. Nisam je platio, nisam mogao da je platim, to bi bilo kažnjavanje stotine ljudi, stotine slobodnih ljudi, kažnjavanje slobode. Sada hoće zatvor!“
Sretne ti rane junače.
Kakva je to revolucija bez žrtve. Kakav je to revolucionar koji nije spavao na zatvorskom madracu, gledao u sunce kroz rešetke i osetio hlor zajedničkih kupaonica. Kako bi se, koliko sutra, radovao pobedi i uživao u svim njenim blagodetima ako se pre toga nije radovao danu kad će vrata zatvora u Spužu biti iza njegovih leđa.
Šta bi napisao u memoarima, jer ljudi vole pobedničke priče, pogotovo što je čovek koji ume sa rečima. Kako bi unucima pričao o krstu koji je nosio i bukagijama koje su mu nakačene.
Svega ovoga ne bi bilo, da se kazne nije dosetio Milo. Bilo bi to kao hrana bez soli — kvalitetna, ali bljutava.
Šteta što presuda nije na više dana. Neka supruga i majka Marka Milačića oproste, ali stvarno šteta. Ne razumeju to supruge i majke, ne žele da shvate, sa pravom odbijaju. Međutim, revolucija i društvena evolucija baš to ištu.
Jeste ovo 21. vek, ali su procesi u nekim državama zakasneli, dobrano odocnili, pa se diplomatske note i rečnik njima svojstven na takvom tlu ne primaju. Zaparlože se i ni makac.
Pritom, Milačić (i ini drugi poznatiji i jači od njega, ali i oni za medije neprimetni, za komšije nečujni, za decu osramoćeni) je preživeo bez slobode gotovo 31 godinu, pa ovih 16 dana u na robiji deluje kao omalovažavanje.
Baš smo razočarani.
Režim u Podgorici je toliko atrofirao da ne ume valjano ni da puca sebi u kolena.
Ova presuda, kao i ona iz 2013, predstavlja paniku režima, reagovanje na prvu loptu, prodaju straha, držanje u vakumu… ali je istovremeno autogol, potpisivanje sopstvene političke smrti koja samo što nije.
Šteta, ponavljamo, stvarno šteta što je jalovo. Da su ga junački odrapili, brže bi dočekali kraj.
