Umesto Tanjugovog servisa mediji su tada uzimali servise Bete i Foneta, inače izdašno finansirane iz evropskih fondova. Ali kad su Tanjug već svi otpisali, kad su pomislili da će ga dotući dugovi, nacionalna agencija, doživljava kambek. Modernizovala se, dobila video-servis, novinare koji su bili u većini slučajeva makar koju sekundu brži od konkurencije, uz stare počela da stiče nove klijente i da vraća stare dugove. Među kolegama iz Srbije, kad prate događaje u zemlji, odomaćila se rečenica — uzećemo od Tanjuga. Tako je bilo najlakše, znali su da će dobiti suštinu serviranu na tanjiru, brzo i tačno.
A onda nam je EU poručila, ili smo mi tako hteli da joj se dodvorimo, da mediji ne mogu biti u vlasništvu države. Da li je to bio znak nepoverenja u ovu državu? Jer i u Evropi, i u Americi mirno postoje mediji u kojima je država delimični ili stopostotni vlasnik. I niko zato tim državama ne lupa packe.
E, to je trenutak kada je konkurencija poverovala da kad umre Tanjug, oni mogu da procvetaju. Nekako u to vreme, iako nisu sasvim presahli evropski fondovi za medije, mediji koji su bili na njihovoj igli počeli su da gube dah. U opticaj kreće priča o povlašćenom položaju Tanjuga, o nefer konkurenciji, o usaglašavanju sa praksom EU…
Pre više od godinu dana, ironijom sudbine baš na Dan Tanjuga, objavljena je odluka o gašenju nacionalne novinske agencije i njenom brisanju iz registra Agencije za privredne registre. Prethodno su propala dva pokušaja privatizacije jer se čitavom poslu nije dovoljno ozbiljno ni pristupilo. Zapravo, samo se čekalo da iscuri rok naznačen u Zakonu o medijima — jedino za Tanjug — koji je istekao 31. oktobra 2015. godine. A sve se odvijalo u okviru opšte privatizacije državnih medija, o čijem su pogubnom efektu napisani redovi i redovi. Agenciji je ostavljen rok da isplati zaostala dugovanja da bi i zvanično prestala da radi.
Novi ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević zatekao je takvo stanje. U nedavnoj izjavi objasnio je da Tanjug sada samostalno posluje i da aktivno radi na svim poljima, a da plan za tu novinsku agenciju ne postoji, već samo plan za izradu medijske strategije. Međutim, Beti i Fonetu se žuri, ne mogu da čekaju medijsku strategiju pa stalno traže od države da hitno i u celosti primeni odluku Vlade o prestanku rada Tanjuga. Tvrde da ta agencija dobija novac iz javnih prihoda što, kako kažu, predstavlja nedozvoljenu državnu pomoć. Za sve to vreme otkad čekaju gašenje Tanjuga obe agencije imaju i novac po osnovu projektovanog finansiranja, i novac iz EU, i novac na osnovu komercijalnih ugovora sa korisnicima javnih sredstava, što Tanjug zbog svog nedefinisanog statusa ne može da radi. Dve agecije dodaju da „u ovakvim neodrživim okolnostima nema i ne može biti fer i ravnopravne tržišne utakmice, jer je Tanjug i dalje u privilegovanom položaju, dok su dve privatne novinske agencije izložene nelojalnoj konkurenciji i velikoj produkcijskoj i poslovnoj šteti“. U suštini, one su u pravu — reč je o nelojalnoj konkurenciji, ali su one, a ne Tanjug, u privilegovanom položaju.
I uprkos tome tapkaju u mestu. Učinilo im se da je spas u tome da nestane Tanjug — onda će svi, hteli ili ne, morati na njih da se oslanjaju. To što nestankom nacionalne novinske agencije u regionu niko osim njih neće biti na dobitku, nema veze. Samo da završe posao „ubijanja“ Tanjuga. Onda će lako.
I poslednje — čak i da su u pravu, a nisu, jer u Evropi, kao što je podsetio ministar, postoji i državno i mešovito vlasništvo u medijima, nije korektno da baš oni, kao direktna konkurencija, nose barjak uništavanja najstarije agencije u regionu, degutantno je. Uostalom, ima dosta drugih kojima su sve tradicionalne vrednosti kost u grlu — neka prljave poslove ostave njima.
