Na medijskom nebu kao bomba odjeknula je vest: Tanjug se gasi! Jedina državna novinska agencija, odlukom Vlade, ugašena je na 72. rođendan.
Ova vest zatekla je sve i gotovo da nikoga nije ostavila ravnodušnim.
Od novinarskih udruženja, koja su aktivno učestvovala u procesu donošenja medijskih zakona koja predviđaju upravo ovakav epilog, do premijera kojeg je šokirao ishod odluke koju je lično potpisao.
Dan uoči proslave rođendana, zaposlenima u Tanjugu saopšteno je da se snađu, da se agencija gasi… Nada da će nekim čudom, čarobnim štapićem Tanjug biti spasen, surovo je razbijena.
Očekujući nekakav leks specijalis iz rukava, nadali su se srećnom kraju uprkos činjenici da Tanjug ni u drugom krugu prodaje niko nije želeo da kupi. Čuda su moguća mislili su, iako je Zakonom o javnom informisanju predviđeno da Zakon o Tanjugu prestaje da važi 31. oktobra.
Zatečeni i iznenađeni, sa druge stane, bili su i oni koji su takva rešenja osmislili, odnosno usvojili.
Narodni poslanici koji su gotovo jednoglasno podržali beskompromisni izlazak države iz medija, Udruženje novinara Srbije koje je po svaku cenu podržavalo takav koncept, srpski premijer koji je u javnost izneo tezu o protivljenju i podmetanju nedužnih pleća.
Bez obzira na kolektivnu šokiranost, odluka o gašenju Tanjuga je usvojena, objavljivanjem u Službenom glasniku stupila je na snagu, pa pravno formalno državna agencija više ne postoji!
I baš kada smo pomislili da smo svedoci tužnog kraja, razuverila nas je direktorka Tanjuga poručivši da ima nade za spas „umirućeg“ Tanjuga.
„Tanjug ne sme pasti“, poručio je i srpski premijer, koji inače koristi svaku zgodnu priliku da istakne da nema ništa sa privatizacijom medija.
Iako još uvek obavijeno velom tajne, rešenje koje treba da spasi Tanjug biće veoma interesantno sa pravne tačke gledišta.
Koja će to formula spasiti preduzeće koje više ne postoji, kako naći kupca, strateškog partnera za ugašenu firmu, kako sačuvati državnu agenciju ako su na snazi zakoni koji apsolutno isključuju takvu mogućnost i ne ostavljaju baš nikakav prostor za takozvanu pravnu gimnastiku.
A sve je moglo biti drugačije samo da su reformatori medijske scene hteli da prihvate argumente onih koji su uporno upozoravali na katastrofalne posledice ovakvog koncepta. Bilo bi drugačije da je dosledno primenjena Medijska strategija koja je predviđala izuzetke zarad očuvanja javnog interesa. Bilo je više nego dovoljno vremena da se zbog značaja koji ima Tanjug sačuva u državnom vlasništvu, kao i da strateški najbitniji gradovi u Srbiji imaju pravo da osnivaju regionalne javne servise. Da je bilo sluha i dobre volje. Ali nije.
I šta će biti ako se uskoro ostvare najcrnje prognoze o sumraku srpskog javnog informisanja? Hoće li odgovorni priznati grešku ili će kao jedan pevati: „Mir, mir, mir, niko nije kriv!“
