Srbija je — što sopstvenim opredeljenjem pre deceniju i po, što objektivnim okolnostima, odnosno konstantnom primenom štapa i samo povremenom upotrebom šargarepe od strane onih koji treba da je prime u svoje društvo — u nezavidnom položaju.
Nije na početku auto-puta, njegov kraj se još ne vidi, nije ni levo, ni desno, već nasred trase.
U Evropi, a van Evropske unije. Kad je u EU dobro — za Srbiju nikakva korist, kad je u EU loše, za Srbiju potencijalno velika šteta.
Zato i premijer Srbije Aleksandar Vučić, parafraziramo, poruči da nema razloga da se Srbija raduje nestabilnosti Evrope, jer to ne može da donese neki boljitak. Dabome da je u EU kriza, jeste. Da ne liči na sistem, sve više ne liči.
Kad zajednica izgubi svoju srž
Postoje brojni faktori nestabilnosti u Evropi, konstatuje za Sputnjik Milan Krstić, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odnosno brojni indikatori krize koje drmaju temelje EU u dužem vremenskom periodu. I sve one mogu da utiču na Srbiju.
Prva od njih, koja je i najranije počela, jeste ekonomsko-monetarna kriza, čiji se recidivi i danas osećaju iako je donekle i privremeno makar ublažena ili stavljena u drugi plan zbog drugih kriza koje su narasle u međuvremenu.
Druga je, nabraja Krstić za Sputnjik, migrantska kriza u kojoj EU ne ume, odnosno nije u mogućnosti da napravi zajedničko i koherentno delovanje, te kao posledicu toga beležimo različite pristupe rešavanju od strane različitih država-članica EU.
Treća kriza je kriza poverenja u evropske institucije i ona je jedna od najvažnijih stvari koja sprečava dalji napredak u pravcu dublje integracije kao mogućeg rešenja. Naime, kako sugeriše sagovornik Sputnjika, pošto državljani zemalja-članica EU uviđaju demokratske deficite EU i zbog toga počinju da sumnjaju u njene delotvornosti i opravdanosti, to jest u opravdanosti funkcionisanja institucija na način na koji danas funkcionišu.
Svakako, ističe Krstić, postoji i određeni demokratski deficit unutar država-članica zbog problema slobode medija i ograničenja građanskih sloboda, a sve to utiče na smanjivanje normativne moći EU. Normativna moć EU bila je jedina moć koju je EU imala, podvlači Krstić, jer EU vojnu moć nije imala.
„Vojna moć se u Evropi manifestuje kroz NATO i kroz vojske pojedinačnih država-članica. Evropski odbrambeni identitet postoji, ali on nije razvijen. Dakle, normativna moć je moć kojom EU tera druge da se ponašaju kao ona, da bi napredovali. Daje im primer. Ta moć je sad potpuno okrnjena zato što se i države-članice EU ne pridržavaju onih evropskih načela koja su proklamovana“, tvrdi Milan Krstić za Sputnjik.
Nabrajanju kriza i indikatora kriza nije kraj jer Sputnjikov sagovornik navodi i krizu pitanja granica koju je izazvao „bregzit“. To je kriza koja otvara pitanje koliko je EU koherentna i čvrsta, koliko zemlje EU žele da izađu, a koliko da budu deo nje.
Stare boljke nezalečene, nove prete
Talas izbora desnice koji će se možda proširiti po Evropi pošto predstoje izbori u Austriji, sledeće godine predsednički izbori u Francuskoj, zatim parlamentarni izbori u Nemačkoj… i svakako izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država, prema mišljenju Milana Igrutinovića sa Instituta za evropske studije predstavlja niz stvari koje unose neizvesnost.
Pitanje je, sugeriše Igrutinović za Sputnjik, kako će se te eventualno nove vlasti u pojedinim evropskim državama odnositi prema EU, da li će voditi separatniju politiku. Pogotovu je, ističe, važan odnos prema migrantima, a to je za Srbiju bitno jer su na balkanskoj ruti zemlje van EU, a trpi posledice njihovih odluka na koje nema uticaja.
Drugo otvoreno pitanje koje napominje Igrutinović jeste budući eventualni odnos Rusije i Sjedinjenih Država kroz Trampovo predsednikovanje, odnosno hoće li doći do ikakvog sporazuma ili će se stvari zaoštriti.
„Najneposrednija stvar za Srbiju je možda migrantsko pitanje zato što dolazak na vlast desnice u jednom broju država pojačava mogućnost daljih podizanja ograda, gde Srbija van EU može ostati zemlja u kojoj se migranti zadržavaju mimo njenih kapaciteta da ih primi, smesti, nahrani, procesuira na bilo koji pravno smislen i moralan način“, upozorava Igrutinović.
Evidentna je percepcija da prisustvujemo rastu desnog populizma, dodaje Igrutinović, a da li je taj rast zaista realan, da li će on uneti promene u države u kojima će biti izbori, to ćemo zaista morati da vidimo.
Šta ako ne dođe do trampe Amerike i Rusije
„Druga stvar koja mi se čini bitnijom i akutnijom jeste budući odnos Rusije i Sjedinjenih Država. Predsednikovanje Trampa, najavljivano iz nekih krugova kao mogućnost da Rusija i SAD postignu jednu vrstu dogovora i relaksiraju svoje odnose koji su u krizi poslednje dve, dve i po godine i na najnižoj su tački od kraja Hladnog rata, zavisiće od više stvari“, napominje Igrutinović za Sputnjik.
Prva je da li će se i u kojoj meri Tramp lično posvećivati spoljnoj politici. Zatim, zavisiće od ljudi koji će voditi spoljnu politiku — od šefa Stejt departmenta, podsekretara za Evropu, Evroaziju i njihove spremnosti ne samo da sarađuju sa Rusijom, nego na koji će način rešavati ostala pitanja.
„Takozvani transakcioni pristup Trampa spoljnoj politici u kome on želi da na praktičan način — ja tebi ti meni —postigne neki dogovor, otvara pitanje šta će Amerika i Rusija moći jedna drugoj da ponude i da li će se odnosi popraviti ili drastično ili u manjoj meri pogoršati“, pita se Igrutinović.
Sve to, podvlači on, predstavlja ključnu opasnost kako će se preneti na Srbiju. Da li će se pritisci da uvede sankcije Rusiji dodatno pojačati, da li će Amerika smatrati da uticaj Rusije na Balkanu treba dodatno suzbijati kao vrstu kazne zato što se nisu dogovorili…
Evropski hronični virusi i srpsko opredeljenje
Kriza poverena u institucije EU, prema Milanu Krstiću sa Fakulteta političkih nauka, proizvodi takozvani zamor u proširenju, a to utiče na strateško opredeljenje Srbije jer ona u tom slučaju mora da razmatra šta da radi do trenutka članstva. Ili ako članstva ne bude bilo, da razmatra različite alternative.
Prvi scenario rešavanja EU kriza, prema Krstićevom mišljenju, jeste neka vrsta statusa kvo — kratkoročno, koji bi srednjoročno i dugoročno doveo do dezintegracije Unije. Drugi scenario koji napominje Sputnjikov sagovornik jeste reforma u pravcu dublje integracije Unije, a ona je u ovom trenutku vrlo neizvesna imajući u vidu razlike koje postoje između država Stare Evrope, država takozvane Nove Evrope ili Istočne Evrope, između severa i juga…
Treći scenario jeste mogućnost Evrope na dva koloseka i taj scenario podrazumeva federalizaciju, odnosno kvazifederalizaciju centra koji bi bio baziran na osovini Pariz—Berlin. Četvrta mogućnost, nabraja Krstić, jeste neka vrsta potpune dezintegracije EU na sadašnjim nivoima i vraćanje na prethodne nivoe koji se baziraju na ekonomskoj saradnji u ograničenom obimu.
„U ovom slučaju, to je neka vrsta vraćanja na osnov, možda čak i pre mastrihtskog sporazuma, pre početka ’90-tih kad je EU postala ono što danas jeste. To je neka vrsta renacionalizacije. Verujem da bi tada u Evropi bili stvoreni neki novi blokovi i bili bi mogući različiti modeli političkih partnerstava“, rezonuje Krstić.
Najzad, peti scenario predstavlja potpuni raspad EU, ali ne bilo kakvog oblika organizovanja na bazama onog što je danas EU.
„Dakle, to se neće desiti osim ukoliko se ne uzmu u obzir pretnje koje trenutno postoje u Uniji i ukoliko političke elite — bilo u supranacionalnim organima, bilo u nacionalni državama — budu neodgovorne i nastave bez bilo kakvih reformi“, pojašnjava Krstić i dodaje da je onda scenario raspada EU moguć kao neželjena posledica nečinjenja.
