Od Slobodnih Finaca i Švedskih demokrata, preko francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen i Gerta Vildersa u Holandiji, pa do Alternative za Nemačku i Slobodarske partije u Austriji, takozvana „ekstremna desnica“ ređa izborne uspehe širom evropskog kontinenta. Da li je ta, nova evropska desnica, ekstremna ili samo antisistemska, pri čemu je sistem kome se protivi ovaj aktuelni neoliberalni, sa centrima u Briselu i naročito u Vašingtonu? Zašto je došlo do, reklo bi se, meteorskog uspona te desnice, i kakve bi to posledice moglo da ostavi po Evropsku uniju?
To su bile teme „Sputnjik intervjua“ u petak, čiji su gosti bili Miroslav Stojanović, dugogodišnji dopisnik Politike iz Nemačke, i politički filozof Nikola Tanasić.
Pre 16 godina, kada je Slobodarska partija Austrije ušla u Vladu te zemlje, usledili su masovni ulični protesti, sankcije Evropske unije, i stranka je morala da se povuče iz vlasti. Sadašnja reakcija na uspeh Norberta Hofera svela se pak na reakciju medija, što verovatno svedoči i o promeni političke klime u Evropi u ovom periodu, u kome „ekstremna desnica“ sve više postaje deo glavnog toka.
„Hoferov uspeh mediji su opisali kao senzaciju i iznenađenje, iako tu velikog iznenađenja zapravo nema — Slobodarska partija je već ostvarila velike uspehe u tri austrijske pokrajine, što je i bilo nagoveštaj uspeha na predsedničkim izborima“, navodi Miroslav Stojanović.
Međutim, taj rezultat jeste šokantan za Austriju, dodaje Stojanović, budući da su dve velike stranke — Socijaldemokratska partija (levi centar) i Narodna partija (desni centar) — od završetka Drugog svetskog rata do sada uvek davale predsednika zemlje, a sada se to neće dogoditi, jer su njihovi kandidati zauzeli tek četvrto odnosno peto mesto i nisu se plasirali u drugi krug predsedničkih izbora, 22. maja.
Miroslav Stojanović napominje i da odrednicu „ekstremno desničarski“ u opisu stranaka poput Slobodarske partije Austrije treba shvatiti samo uslovno, ne samo zbog broja glasova koje one osvajaju, već i zato što ne zagovaraju rušenje ustavnog poretka.
Nikola Tanasić, sa tim u vezi, naglašava: „Postoji veoma izražena tendencija da se partije, koje nastupaju sa izrazito suverenističkom i etatističkom politikom i koja je suzdržana prema čitavom nizu simulakruma savremenog zapadnog sveta, opisuju kao ekstremna desnica, uz povezivanje sa neonacizmom i neofašizmom, iako se blok ovih partija u Evropskom parlamentu — poslanička grupa Evropa nacija i sloboda — veoma jasno odredio protiv bilo kakvih veza sa antisemitizmom, neonacizmom i neofašizmom. Baš zbog toga, partijama poput bugarske Atake ili mađarskog Jobika i nije bilo dozvoljeno da se priključe toj grupi.“
Zbog svojih etatističkih i suverenističkih političkih programa, govori sagovornik Sputnjika, većina tih partija naklonjena je Rusiji i Vladimiru Putinu, zbog čega ih, kad ih ne optužuju da su neonacisti, optužuju da su Putinovi puleni, da su njegovo kukavičje jaje u Evropskoj uniji…
„Ali ono zbog čega su oni problematični — sa stanovišta establišmenta — jeste njihovo veoma jasno opredeljenje protiv te otuđene i, što je najvažnije, nedemokratske političke elite koja se ustoličila u Briselu, koja praktično nikoga ne predstavlja i koja je samu sebe ustoličila“, napominje Tanasić, ukazujući na „jednu vrstu političkog apsurda do koga je došlo širom Evrope, budući da su stranke koje su nominalno desničarske, od Nacionalnog fronta pa nadalje, zalažu u potpunosti za levičarsku ekonomsku politiku, za socijalnu državu, očuvanje socijalnih prava…“
Upravo u gubitku stečenih prava, to jest u reakciji na te gubitke i opšti osećaj ugroženosti, sagovornici Sputnjika i pronalaze uzroke rasta tih partija i pokreta.
Miroslav Stojanović: „Kriza sustiže krizu, ovo je period u kome Evropska unija nikako ne uspeva da se snađe. Posle ekonomske, dužničke krize usledila je kriza evra i drama sa Grčkom, a na nju se nadovezala aktuelna migrantska kriza koja je mnoge evropske države naterala na izolacionizam. Nema više evropske solidarnosti, u toj Evropi bez granica sada svako podiže svoje granice, čak i fizički. Više niko ne razmišlja o zajednici, već isključivo u svojim okvirima, i u takvom miljeu šansu dobijaju stranke koje upravo na to i stavljaju akcenat… Strah, gotovo fizički, egzistencijalni, oseća se čak i u zemljama koje su kroz finansijske krize prošle bez većih potresa, kao što je Nemačka.“
Nikola Tanasić: „Postoji odgovor svih odgovora na sva pitanja savremenog zapadnog društva — to je neoliberalni kapitalizam, globalni, imperijalistički ekonomski sistem koji praktično gospodari čitavom planetom, i koji se može pronaći u korenu svih problema koji su izazvali rast desnice u Evropi, od globalističkog potiskivanja nacionalnih identiteta, pa do migrantske krize.“
Kakva je budućnost tog procesa, te radikalne promene evropskog političkog reljefa, kako je opisuje Stojanović? Hoferov uspeh u Austriji, ukoliko do njega dođe, predstavljao bi jasan podstrek i za Marin le Pen u Francuskoj na predsedničkim izborima sledeće godine, ali i za Alternativu za Nemačku koja, doduše, nema šanse da participira u vlasti ali bi njen uspeh svakako uticao na korekciju kursa nemačke politike.
A kuda će sve to zajedno da odvede Evropsku uniju — ka većoj integraciji kakvu zagovaraju neizabrane briselske birokrate ili pak ka Evropi suverenih država za koju se zalažu stranke o kojima je ovde reč — i kako će sve to uticati na njeno držanje prema Sjedinjenim Američkim Državama i prema Rusiji od čega u dobroj meri zavisi i sudbina ovog dela sveta, tek ostaje da se vidi…
