Hapšenjem zbog mita od 2 miliona dolara, ministar ekonomskog razvoja Rusije Aleksej Uljukajev poneo je neslavnu titulu najvišeg ruskog državnog činovnika koji je uhapšen od 1991. godine. Međutim, u poređenju sa Dmitrijem Zaharčenkom, čelnikom ruske antikorupcijske agencije, Uljukajev se čini kao nevinašce, jer policija je u Zaharčenkovoj kući zaplenila čak 120 miliona dolara u gotovini.
Ta dva visoka ruska funkcionera, uhapšena u poslednje vreme, ne odudaraju od opšteg trenda u svetskoj politici. Čak i u zemljama koje se diče razvijenim demokratskim institucijama, kao što su Velika Britanija i SAD, korupcija nije redak slučaj.
Politički skandali i korupcionaške afere širom sveta, koji sežu do samih vrhova vlasti, služe kao dokaz za tezu koju mnogi „obični ljudi“ već znaju i ponavljaju je kao mantru — da je politika prljav posao.
Mnoge prednosti koje donosi obavljanje javne funkcije vezane su za sticanje slave, moći, uticaja i novca i mnogi nisu u stanju da odole iskušenjima pohlepe i korupcije. Najveći broj političkih skandala koji se pojavljuju u medijima vezani su za vanbračne afere, zloupotrebu javnih fondova, izbegavanje plaćanja poreza ili trgovinu uticajem.
Ta poslednja stavka je najneuhvatljivija, osim ako se ne radi o očiglednom primanju mita, kao što je slučaj sa Uljukajevim i Zaharčenkom. Na Zapadu, u zemljama sa viševekovnom demokratskom političkom tradicijom, korupcija je zamagljena, na prvi pogled zaodenuta koprenom lobiranja.
Zato je i jedno od ključnih pitanja na nedavno završenim američkim predsedničkim izborima i bilo šta je demokratska kandidatkinja Hilari Klinton obećala donatorima koji su izdašno finansirali porodičnu fondaciju Klintonovih i koji su šakom i kapom plaćali njene govore širom Amerike. Da su donatori bili bilo ko drugi osim krupnih korporacija i da nije izdašno plaćana da drži govore na Volstritu, ni pitanje ne bi bilo toliko intrigantno.
SAD — počasno mesto na listama najkorumpiranijih zemalja
Na listama najkorumpiranijih država sveta, SAD veoma često zauzimaju počasno mesto, jer demokratske institucije su mač sa dve oštrice — koliko obezbeđuju slobodu i garantuju poštovanje zakona i procedura, politički sistem u SAD je tako podešen da su vidovi korupcije toliko razgranati da se teško mogu i pobrojati — klasično podmićivanje, trgovina uticajem, gerimandering (prekrajanje izbornih jedinica koje ide u korist jednom kandidatu) i kupovina glasova, samo su neki od vidova od kojih je trgovina uticajem najsofisticiranija.
Trgovina uticajem je toliko uzela maha da se između nje i lobiranja praktično izgubila granica, koja je, ma koliko bila tanka, ipak postojala. Da je nešto trulo u Vašingtonu govori i podatak da velike korporacije danas troše preko 2 milijarde dolara za lobiranje u Senatu i Predstavničkom domu. Na jedan dolar koji u lobiranje ulože sindikati i grupe za zaštitu javnog interesa, korporacije ulože 34.
Pri tome lobističke agencije razvile su tako sofisticirane metode delovanja koje iznad svega podrazumevaju kontrolu (okruženja, javnosti, političkih tela, opozicionih grupa, Interneta…) da su zamaglile razliku između podmićivanja i uticaja na političke strukture kako bi određeni cilj bio ostvaren.
Kako nazvati sledeću situaciju: funkcioner, dok je na vlasti, omogućava korporaciji ili kompaniji uticaj na političko odlučivanje. Odluke koje se donose, donose se u njihovu korist. Nakon što političar napusti funkciju, postaje savetnik u korporaciji ili kompaniji čije je interese zastupao dok je bio na funkciji. Da li je to korupcija? U SAD bi rekli da nije, jer gotovo da ne postoji američki političar koji nije povezan sa nekom granom biznisa.
Ekonomski sistem SAD, često opisivan kao „slobodno tržište“, u mnogim slučajevima ne odgovara tom opisu. Samo letimičan pogled na telekomunikacioni ili energetski sektor u SAD pokazuje da se radi o monopolističkom položaju pojedinih kompanija, a da krupni kapital utiče na donošenje zakona tako da očuva svoj uticaj i moć. Pritisak krupnog kapitala je glavni faktor zbog čega je Amerika jedina zemlja među razvijenim svetskim ekonomijama gde ogroman broj građana nema socijalno i zdravstveno osiguranje i gde su socijalne razlike sve dublje.
Evropljani ipak više vole keš (osim Britanaca)
Zapadna Evropa, sa svoje strane, nije razvila toliko sofisticirane korupcionaške metode. Njeni političari, može se zaključiti uvidom u nekoliko najznačajnijih korupcionaških skandala, vole novac odmah i sada, nikako odloženo plaćanje na rate u vidu pozicija u nekoj kompaniji.
Tako je generalni sekretar NATO-a belgijski političar Vili Klas bio prinuđen da 1995. godine podnese ostavku kada je otkriveno da je primio mito u iznosu od 50 miliona ondašnjih belgijskih franaka od jednog proizvođača helikoptera. Slovenački političar Janez Janša takođe je bio umešan u korupcionaški skandal oko kupovine vojne opreme, zbog čega je osuđen na robiju.
Kada je u pitanju korupcija, među evropskim političarima nestaju svi ideološki, lični i svaki drugi animoziteti. Italija je najbolji primer za to. U jednom trenutku italijanski politički sistem se urušio kada je otkriveno da su svi političari, i u vlasti, i u opoziciji, povezani sa nekim vidom korupcije.
Vođa italijanskih socijalista Betino Kraksi mogao je da ostane upamćen u istoriji kao italijanski premijer sa najdužim stažom u posleratnoj istoriji te zemlje. Za vreme dva njegova mandata, od 1983. do 1987. godine, Italija je ekonomski ojačala, a životni standard je značajno porastao.
Međutim, Kraksi je optužen da je primio mito u visini od 100 miliona funti. Kada mu je zapretila dugogodišnja robija, otišao je u egzil u Tunis, gde je i umro, a italijanska Socijalistička partija uništena je da se više nikada ne oporavi.
Njegov stranački drug, ministar spoljnih poslova Đani Demikelis nije bio te sreće i uhapšen je i osuđen.
Kraksijev ljuti rival, demohrišćanin Đulio Andreoti vedrio je i oblačio na nebu italijanske desnice decenijama, tačnije od ubistva premijera Alda Mora 1978. godine. Međutim, pod stare dane sačekale su ga optužbe da je član najvišeg tela sicilijanske mafije.
Jedina zapadnoevropska zemlja koja se razlikuje od ovog klišea je Velika Britanija, koja je u razvoju sofisticiranih oblika korupcije ne zaostaje za Amerikom. Britaniju u poslednje vreme nisu toliko potresali finansijski, koliko politički skandali, dok je trgovina uticajem, zahvaljujući bivšem britanskom premijeru Toniju Bleru, postala jedan od najznačajnijih britanskih izvoznih proizvoda.
Bler je umešan u nekoliko političkih skandala na ostrvu, od kojih je možda najznačajniji onaj iz 2002. godine. Ispostavilo se da je Bler znao da će američki predsednik Džordž Buš lagati da Irak ima oružje za masovno uništenje. Bler je, uprkos tom saznanju, Bušu obećao bezrezervnu podršku.
Kako je tajkun postao gospodar jedne države
Ipak, sprega krupnog kapitala i politike najvidljivija je u istočnoevropskim zemljama. U tim zemljama, kao što je slučaj u Moldaviji do nedavnih izbora, tajkuni se nameću kao apsolutni gospodari, a sprega između njih i političara je javna.
Tako je moldavski tajkun Vladimir Plahotnjuk praktično držao svu vlast u toj najsiromašnijoj istočnoevropskoj zemlji, a faktički centar moći nije se nalazio u predsedničkoj palati ili vladi, već u njegovom hotelu „Nobile“. Plahotnjuk je menjao proevropske ministre, čak i vlade, po sopstvenom ćefu.
Vrhunac bahatog ponašanja moldavskih oligarha je „pljačka veka“, kada je iz trezora tri moldavske banke milijardu evra prebačeno na račune of-šor kompanija nepoznatih vlasnika. Ta pljačka pokrenula je masovne proteste protiv oligarha i samog Plahotnjuka, a nedavna pobeda Igora Dodona na predsedničkim izborima povezuje se sa narodnim nezadovoljstvom zbog korupcije među proevropskim partijama.
Nemoguće je pobrojati sve oblike korupcije, jer ona je kao hobotnica, širi pipke svuda i obuhvata sve strukture društva. Međutim, dok je u razvijenim zemljama moguće razotkriti korupciju zahvaljujući uzbunjivačima i novinarima, u mnogim zemljama, poput Eritreje, Avganistana ili Iraka, korupcija je sastavni deo života.
Ipak, postavlja se pitanje gde je korupcija gora, tamo gde je razvijena u ciničan legalan sistem, u kojem je dozvoljen pritisak na vlast zarad ostvarenja ciljeva velikih korporacija, ili tamo gde se korupcija pojavljuje u svom ogoljenom, primitivnom obliku?
