Izbori za šefa države u Francuskoj će biti održani od 23. aprila do 7. maja. Odmah potom, od 11. do 18. juna, treba da budu održani parlamentarni izbori, a 24. septembra biće održani izbori za senat.
Imena mogućih kandidata za predsednika iz tri glavne političke partije čula su se još 2014. godine — to su aktuelni predsednik Fransoa Oland iz Socijalističke partije, bivši predsednik Nikola Sarkozi iz redova republikanaca i Marin le Pen iz Nacionalnog fronta.
Pokretanje inicijative za opoziv aktuelnog predsednika Francuske Fransoa Olanda svojevrsni je pucanj iz startnog pištolja koji daje signal da počinje aktivna faza predizborne predsedničke trke u toj zemlji, smatra politikolog Fjodor Lukjanov.
Katalizator ovog starta, prema rečima politikologa, bio je za mnoge u svetu neočekivani rezultat predsedničkih izbora u SAD, na kojima je pobedio republikanac Donald Tramp.
„Političke snage u Francuskoj koje su najbliže mejnstrimu ne mogu da ne iskoriste ovaj trenutak. Potrebno im je da se oštro aktiviraju i da počnu da se pozicioniraju kao žestoki oponenti neuspešnoj politici aktuelnog establišmenta“, kaže Fjodor Lukjanov.
Deficit lidera
„Pobeda Trampa je za Olanda krajnje nepoželjan rezultat, a francuski desničari pokušavaju da naprave kapital od ovog rezultata. Oland je u Francuskoj krajnje nepopularan, on nije uspeo da postane predsednik svih Francuza. Mnoge reforme koje je sproveo direktno protivreče njegovim socijal-demokratskim principima. Usled toga on gubi sopstveno biračko telo, a ne stiče novo. Njegovi oponenti neće propustiti mogućnost da dodatno oslabe njegovu poziciju“, tvrdi direktor Instituta za međunarodna istraživanja pri Ministarstvu inostranih poslova Rusije Aleksandar Orlov.
Na početku svog predsedničkog mandata Fransoa Oland je obećao da se, ukoliko ne bude uspeo da postigne ekonomski rast u zemlji, neće kandidovati za drugi mandat. Zbog toga je veoma verovatno da je sadašnji pokušaj da se inicira njegov impičment zapravo pokušaj da se podstakne da odustane od kandidovanja za predsednika, smatra analitičar, ali napominje da bi odustajanje Olanda od kandidature moglo samo da pojača poziciju same Socijalističke partije koja bi se u tom slučaju oslobodila osvedočeno lošeg kandidata.
U sličnoj je situaciji i partija „Republikanci“, u kojoj i dalje nije potpuno jasan ishod „bitke titana“ za pravo na kandidovanje koju su vodili Nikola Sarkozi i gradonačelnik Bordoa Alen Žipe, podseća Fjodor Lukjanov.
Politikolog smatra da bi izlaženje bivšeg predsednika iz trke moglo da dâ desnici dodatnu šansu za pobedu.
„U Francuskoj je nastala situacija karakteristična za niz evropskih zemalja, a to je nedostatak snažnih lidera, onakvih kakvi su bili Valeri Žiskar D′Esten, Žak Širak, Fransoa Miteran. Danas u najuticajnijim levim partijama i partijama desnog centra nema tako uticajnih ličnosti“, konstatuje Aleksandar Orlov.
Treća snaga
Stvari su drugačije u partijama udaljenim od mejnstrima. Za liderku desnog „Nacionalnog fronta“ Marin le Pen teško je reći da nije upečatljiva. Istovremeno, prema podacima Instituta za sociološka istraživanja „Ifop“, 85 odsto Francuza više ne želi da vidi Fransoa Olanda kao svog predsednika.
Ne rizikuju li socijalisti i republikanci koji ističu kao kandidate za predsednika „istrošene“ i nepopularne Olanda i Sarkozija da birači neočekivano daju prednost trećem, ne mnogo popularnom, ali originalnom kandidatu? Nešto slično se upravo dogodilo u Sjedinjenim Američkim Državama.
Marin le Pen praktično nema šanse da postane predsednik — ona ima specifično i prilično ograničeno biračko telo, smatra Aleksandar Orlov i dodaje da je sasvim moguće da Le Penova uđe u drugi krug izbora, ali da će u svakom slučaju izgubiti trku.
„Činilo se apsolutno neverovatnim da će Velika Britanija na referendumu glasati za izlazak iz Evropske unije, ali to se dogodilo. Činilo se, takođe, apsolutno neverovatnim da će čudak Donald Tramp na izborima pobediti Hilari Klinton, ali i to se dogodilo. Neočekivana pobeda Marin le Pen u Francuskoj mogla bi da se dogodi na talasu ovog niza šokantnih događaja“, razmišlja Fjodor Lukjanov.
Dolazi do svojevrsne deglobalizacije evropske politike. Sada se centri političkog uticaja pomeraju — desni postaju zaista desni, a levi zaista levi. „Bregzit“, kao i izbor Trampa za predsednika Amerike, u znatnoj meri doprinose ovom procesu.
Ova tendencija se uočava ne samo u Francuskoj nego i u Austriji, Holandiji. Treba priznati, međutim, i da ona neće doprineti stabilnosti u Evropi i svetu, tvrdi politikolog.
Predsednik Narodne skupštine Francuske Klod Bartolone zvanično je predao predstavnicima izvršne vlasti nacrt rezolucije o opozivu predsednika zemlje Fransoa Olanda. Dokument je potpisalo 79 poslanika, među kojima su i predsednik republikanaca Kristijan Žakob i bivši premijer Fransoa Fijon.
Nacrt je 7. novembra predložio poslanik Pjer Leluš. Kao povod su mu poslužili materijali iz knjige novinara Žerara Davea i Fabrisa Loma „Predsednik ne sme ovo da govori…“, u kojoj autori tvrde da im je Oland pokazao nekoliko tajnih dokumenata i saopštio da je izvlačeći taoce iz ruku terorista Pariz za njih platio otkup (a to protivreči zvaničnoj verziji).
Pored toga, Oland je naredio specijalnim službama u inostranstvu da navodno likvidiraju niz džihadista čiji je spisak predsednik takođe pokazao novinarima. Istina, mesec kasnije Oland je izjavio da nikakve naredbe za ubistva on nije davao, da je reč o praćenju i „neutralizaciji“. Knjiga je objavljena u oktobru.
Sada poslanici-desničari optužuju predsednika da je odavao državne tajne i zahtevaju da bude opozvan. Glasovi odobravanja inicijative desnih čuju se i iz suprotnog tabora. Olandove ispovesti osudio je, pre svih, Žan-Lik Melašon, koga komunisti i levičari nameravaju da isture kao kandidata na predsedničkim izborima sledeće godine.
Ako nacrt rezolucije o impičmentu bude proglašen punovažnim, razmatraće ga pravna komisija Nacionalnog sabora, nakon čega će oba doma parlamenta obrazovati Visoki sud koji će rešavati pitanje o ovlašćenjima šefa države.
