Veliki deo američke politike ostaće, koji god kandidat da pobedi na predsedničkim izborima, nepromenjen, naročito u kontekstu spoljne politike, imajući u vidu da na proces kreiranja i realizacije spoljne politike SAD utiču i drugi akteri, smatra asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Milan Krstić.
Na spoljnu politiku SAD, pored predsednika, utiče i Kongres, kaže Krstić i dodaje da se istovremeno sa predsedničkim izborima održavaju i izbori za 34 senatora.
Kreatori spoljne politike SAD su i različite lobističke i interesne grupe, poput vojno-industrijskog kompleksa „koji imaju velikog interesa od militarizacije ili eventualnih troškova od demilitarizacije spoljne politike SAD“, kao i brojni drugi akteri, a sve to pokazuje da spoljna politika SAD ne može mnogo da se promeni samo od volje predsednika.
Međutim, bilo bi pogrešno reći da spoljna politika ne može nimalo da se promeni, odnosno da izbor Donalda Trampa ili Hilari Klinton ne znači mnogo za ukupno globalno delovanje SAD, naglašava Krstić, koji je jedan od autora portala „Američki izbori 2016“.
„Iz njihovih spoljnopolitičkih agendi koje su izneli u kampanji, jasno je da je Hilari Klinton neko ko je bliži viđenju SAD kao izuzetne nacije koja predstavlja svojevrsnog liberalnog hegemona i koja treba da se najviše pita u međunarodnim poslovima. U tom smislu, prostora za neke veće kompromise sa drugim akterima koji imaju drugačije viđenje i zalažu se za preuređenje globalnog poretka biće manje nego što bi bilo u slučaju pobede Donalda Trampa, koji je već nagovestio mogućnost relaksacije odnosa sa Ruskom Federacijom kao vrlo bitnim globalnim partnerom, kao i moguće preispitivanje bilateralnih odnosa sa drugim državama“, kaže Krstić.
Prema njegovim rečima, postoji više razloga zbog kojih su američki mediji generalno na strani Hilari Klinton, a jedan od njih je što bi Trampova spoljna politika bila „korak van postojećih okvira“, dok bi se politika Hilari Klinton kretala „već utabanim stazama“.
„To ne mora nužno da znači da bi u svakom slučaju bilo loše, jer postoje neke utabane staze koje je zacrtao Barak Obama, a koje su već predstavljale korak napred u odnosu na spoljnu politiku Džordža Buša. Jedan od primera je dogovor o nuklearnom naoružanju sa Iranom, gde bi postojala veća opasnost da Donald Tramp napusti sporazum koji ipak obezbeđuje relativnu stabilnost na Bliskom istoku. Hilari Klinton bi u tom slučaju morala da brani Obamino nasleđe“, kaže Krstić.
On smatra da bi i u pogledu sporazuma sa Kubom Klintonova nastavila da se kreće „prokrčenim putevima“ i da bi na taj način „jedan pozitivan aspekt nasleđa Baraka Obame bio očuvan“.
„S druge strane, u slučaju odnosa sa najvećim izazivačima američke moći, pre svega sa Kinom i Rusijom, politika Hilari Klinton ne bi bila dovoljno otvorena i mogla bi da nosi više opasnosti za neku vrstu indirektnog sukoba, pošto direktnog sukoba neće biti, nego u slučaju pobede Donalda Trampa“, ocenjuje Krstić.
On smatra da Tramp ipak ima šanse da pobedi na izborima iako je Asanž naveo da mu to neće dopustiti jer su, između ostalog, i Britanci izglasali „bregzit“ iako su mejnstrim mediji bili za ostanak u EU. On dodaje da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ćemo imati „foto-finiš završnicu“.
Da su izbori održani u ponedeljak, 7. novembra, pobedila bi Hilari Klinton, ali u tesnoj završnici, smatra Krstić, iako u velikom broju „sving država“ poput Floride, Ohaja i Severne Karoline vodi Donald Tramp, to mu nije dovoljno za pobedu. Za eventualnu pobedu na izborima Trampu bi falila pobeda u još dve do tri „sving države“.
„Nije nemoguće da pobedi Tramp, ali je dvaput verovatnije da će pobediti Hilari Klinton“, ocenjuje Krstić.
Kad je reč o unutrašnjoj politici i ekonomiji, Krstić se slaže da, bez obzira na to što su u teoriji republikanci zaštitnici krupnog kapitala, na izborima 2016. Klintonova je igrač „američkih tajkuna“.
„Mislim da su oba kandidata bila prinuđena da preuzmu ekonomske agende u koje ni sami ne veruju, naročito Hilari Klinton, koja je u dobrom delu preuzela agendu Bernija Sandersa kako bi preuzela njegove glasače. Reč je o mnogo ’levljim‘ ekonomskim politikama nego što je Hilari Klinton kroz praksu svog delovanja pokazala da podržava. Mislim da se u praksi mnogo toga ne bi sprovelo jer iza nje stoji krupni kapital“, kaže Krstić i podseća da je Klintonova dobila mnogo više novca krupnog kapitala za kampanju od svih drugih predsedničkih kandidata.
S druge strane, Tramp ekonomsku politiku bazira na olakšicama koje tište radničku i nižu srednju klasu sa jedne strane i obećava im da će kroz reviziju postojećih ugovora, poput sporazuma NAFTA ili sporazuma sa Kinom obezbediti da poslovi ne beže iz SAD, što nije lako učiniti „jer je potrebna saglasnost i drugih strana, a neki unilateralni aktovi bi mogli da štete Sjedinjenim Državama“. Takođe Tramp predlaže i radikalno smanjenje poreza, za koje je pitanje koliko je održivo.
„Po mom mišljenju, Trampovi predlozi, sa ekonomskog stanovišta, imaju problem održivosti, a predlozi gospođe Klinton imaju problem neiskrenosti i deluje da to za šta se ona zalaže u kampanji nije i neće biti njena agenda“, zaključio je Krstić.
