Predsednički izborni sistem u Americi ne može se uporediti ni sa jednim drugim sistemom u svetu. On je rezultat političkog kompromisa iz 18. veka između onih političkih subjekata koji su želeli da predsednika biraju građani direktno i onih koji su hteli da o tome odlučuje elita. Dogovoreno je da se predsednik bira indirektno sistemom koji se zove Kolegijum izbornika (Electoral College). Dakle, od tada Amerikanci izlaskom na glasanje poručuju predstavnicima svoje savezne države, takozvanim elektorima, za kog kandidata treba da glasaju.
Iako mnogi smatraju da je ovakav sistem prevaziđen i nedemokratski, njegovi zagovornici tvrde da je postojanje Kolegijuma izbornika važna karakteristika federalizma u Sjedinjenim Državama i da on štiti prava malih saveznih država.
Zašto utorak
Američki izbori su, kao što smo ranije napomenuli, po mnogo čemu jedinstveni, između ostalog jer se za razliku od izbornih sistema u ostatku sveta ne održavaju u nedelju. Amerikanci predsednika biraju prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru svake četvrte godine.
Nekada se nedeljom ništa nije radilo jer je to bio sveti dan, pa tada nije dolazilo u obzir da budu održavani izbori. S obzirom da je za dolazak na glasanje u veće centre nekima bilo potrebno i do dan jahanja, oni bi krenuli u ponedeljak i na glasačko mesto stizali u utorak, pa se tako taj dan pokazao kao idealan za glasanje.
Zašto prvi utorak posle prvog ponedeljka? Zato da taj utorak nikako ne bi „pao“ 1. novembra, kada se obeležava Dan svih svetih. Na taj dan nikako nije moglo da se glasa, pa je zato uveden termin prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru.
Ko su elektori
Ishod izbora za predsednika SAD ne određuje ukupan broj glasova građana, nego ukupan broj glasova elektora koje kandidati dobijaju u svakoj državi po principu „pobednik nosi sve“. Bez obzira sa kolikom je većinom jedan od kandidata pobedio u nekoj saveznoj državi, sva elektorska mesta u toj državi popunjavaju kandidati njegove partije. Izuzetak su dve države — Mejn i Nebraska, gde se broj elektora deli proporcionalno broju osvojenih glasova.
Elektore imenuju partije i oni tradicionalno glasaju za kandidata svoje stranke, iako pravno nisu obavezni da to učine. Partije za elektore delegiraju poverljive ljude, stranački lojalne sa određenim moralni i etičkim kvalitetima. Iako se u većini država imena elektora na glasačkom listiću nalaze pored imena predsedničkog kandidata, ima država koje su zakonom propisale da se njihova imena ne objavljuju.
Kako se određuje broj elektora u državama? Svaka država bira onoliko elektora koliko poslanika ukupno šalje u Kongres (Senat i Predstavnički dom). Minimalno ih ima tri, a ostale dobija na osnovu broja stanovnika, koji se menja posle svakog popisa stanovništva — jednom u deset godina. Dakle, jedna savezna država će imati onoliko elektora koliko ima zastupnika u Predstavničkom domu, plus po dva senatora za svaku državu.
Ukupan broj elektora je nepromenjen (538) još od izbora 1964. godine, a pobednik predsedničkih izbora je onaj kandidat koji sakupi barem 270 elektorskih glasova. Ukoliko nijedan od kandidata ne dosegne taj broj, odnosno ukoliko oba kandidata sakupe po 269 elektora, odluku o tome ko je predsednik SAD donosi Predstavnički dom Kongresa.
Elektorska je poslednja
Zbog ovog izbornog postupka moguće je da kandidat koji je dobio najviše glasova od strane naroda teoretski doživi fijasko od strane elektora i tako izgubi predsedničke izbore.
Slikovito objašnjeno, to bi izgledalo ovako: ako bi u Americi postojale tri države od po sto stanovnika, svaka od njih bi imala tri elektorska glasa (dva za senatore i jedan za Predstavnički dom), to jest ukupno devet. Tako bi predsedničkom kandidatu bilo potrebno pet elektorskih glasova (prosta većina) da bi pobedio na izborima.
Ukoliko kandidat „broj jedan“ osvoji prve dve države tako što dobije 51 glas u svakoj od njih a izgubi treću državu pošto je tamo osvojio samo jedan glas, to mu daje ukupno 103 glasa iz sve tri države (51+51+1). Prevedeno na elektorske glasove, to bi značilo da je osvojio ukupno šest — tri za svaku državu u kojoj je pobedio i nijedan za državu u kojoj je izgubio.
Ukoliko kandidat „broj dva“ izgubi u prve dve države pošto je osvojio 49 glasova u svakoj od njih, a pobedi u trećoj gde je osvojio 99 glasova, ukupno ima 197 glasova građana (49+49+99), ali prevedeno u elektorske glasove, to iznosi tri — nijedan za države gde je izgubio i tri za državu gde je pobedio.
S obzirom na to da su glasovi elektora na kraju odlučujući, kandidat „broj dva“, iako je osvojio više glasova građana, gubi izbore jer je izgubio više elektorskih glasova.
U istoriji Sjedinjenih Američkih Država ovakav rezultat izbora zabeležen je tri puta, a poslednji takav slučaj bila je pobeda Džordža Buša Mlađeg nad Alom Gorom 2000. godine. Podsetimo, Al Gor je osvojio većinu glasova, ali ne i većinu glasova Kolegijuma izbornika. Tada je Džordž Buš proglašen za pobednika sa 271 glasom u odnosu na Gorovih 266.
Šest nedelja od dana održavanja izbora elektori će se okupiti u saveznim državama i Vašingtonu i zvanično izabrati predsednika, što ne znači da predsednika SAD nećemo znati, kako to i obično biva, ubrzo nakon okončanja glasanja. Izborne rezultate potom potvrđuju oba doma Kongresa, nakon čega se, u januaru naredne godine inauguriše novi predsednik SAD sa četvorogodišnjim mandatom.
Kako se predsednička trka privodi kraju, sve je manje izvesno da li će se u Belu kuću ove godine useliti republikanski kandidat Donald Tramp ili kandidat Demokratske stranke Hilari Klinton, ali jedno je sigurno — naredni predsednički američki izbori biće prvog utorka posle prvog ponedeljka, tačnije 3. novembra 2020. godine.
