Drugi deo trilogije Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića o Stefanu Nemanji „Dva orla“, odmah po objavljivanju dospeo je na vrhove lista bestselera. Kecmanović kaže da je jedan od razloga zašto pišu o Nemanjićima danas to što o njima ne znamo mnogo.
„Pre nego što sam ušao u istraživanje, i sam sam posedovao oskudno znanje o Nemanjićima. Svi znaju da su Nemanjići bili jako značajni, neko zna ponešto o njima, ali dovoljno — niko. Mislim da je dobar trenutak da se o tome progovori i da ljudi izgrade odnos prema najsvetlijim trenucima svoje istorije“, kaže Kecmanović za Sputnjik.
Zbog čega ne znamo mnogo o Nemanjićima?
— Jedan od razloga je snaga Kosovskog mita, koji je kod Srba toliko jak da se gotovo sva energija bavljenja istorijom kod prosečnog Srbina fokusirala na taj period, a ono što je bilo pre toga ostalo je maglovito područje o kojem se ne zna mnogo. U svakom slučaju, pregled istorije nemanjićke dinastije, ne samo Nemanjića nego i njihovih posrednih potomaka poput Despota Stefana Lazarevića, dovodi u pitanje mitsku sliku o Kosovskoj bici kao kraju srpske države. Odatle potiče i onaj motiv o petsto godina pod Turcima. Zapravo, srpska država je postojala posle Kosovskog boja veoma dugo i ona jeste bila vazalna u odnosu na Tursku, ali ako pogledamo istoriju našeg naroda i prostora šire od nas, pa i ako uzmete političku istoriju Evrope, pitanje šta jeste a šta nije vazalni odnos i šta znači potpun suverenitet, bilo je aktuelno čak i u doba vrhunaca nemanjićke države, pa i u vreme vrhunaca nekih većih država u Evropi. Stefan Nemanja, pa i njegovi naslednici često su bili u vazalnim odnosima, s tim što su kao vešti političari znali da situaciju u kojoj se nalaze iskoriste na najbolji mogući način, pa kada je potrebno, i da promene carstvo kome su vazali. U tom smislu, nije nam cilj da narušavamo Kosovski mit, ali nije loše da ljudi saznaju i o onom što je van mita postojalo, a što može da nas ispunjava ponosom u odnosu na sopstvenu istoriju ništa manje od onoga što nam nudi mitska slika.
Da li mislite da je naš nacionalni problem što se fokusiramo na neke događaje iz istorije a zaboravljamo na ono što im je prethodilo ili što je bilo posle?
— Ne mislim da je to naš nacionalni problem. Mislim da je u prirodi ljudi, pa onda i nacija, da imaju svoje fiksacije. Kosovski mit je nastao u doba turske okupacije kad su Crkva i gusle bile jedine institucije uz koje se održavalo narodno pamćenje i na guslama je Kosovski mit izrastao. Od Nemanjića je ostala uspomena na Dušanovo carstvo kao veliki trenutak i ostao je, naravno, mit o Svetom Savi koji je potpuno zaslužen, jer je reč o čoveku koji je formirao srpsku naciju u današnjem smislu reči. Pitanje je kako bi izgledali Srbi danas, ko bi bili i koliko bi ih bilo bez Rastka Nemanjića, ali je sigurno da ne bi bili ovo što jesu bez onoga što je on uradio.
Koliko nam se kao narodu osvetilo nepoznavanje sopstvene istorije?
— U svakom slučaju, nepoznavanje sopstvene istorije ne može nikako da koristi, može samo da šteti. Koliko je nama štetilo, to je tema za dužu diskusiju. Mislim da je štetilo dosta. Ali da se vratimo na Svetog Savu. To što su ostali Nemanjići u njegovoj seni je potpuno opravdano. Ne samo u toj porodici, nego u ukupnoj srpskoj istoriji — Sveti Sava je najznačajnija ličnost. Naprosto, zato što je tvorac nacije.
Imate li utisak da se Srbima kroz istoriju osvetilo to što nisu držali do svoje istorije?
— Sigurno da jeste, samo što mislim da tu dolazimo do večitog pitanja: Šta je starije, kokoška ili jaje? Razlog zašto Srbi nisu upućeni u svoju istoriju je dosta lako definisati, a to je nedostatak kontinuiteta. Imamo uspon u doba Nemanjića koji je prekinut jako dugom turskom okupacijom. Posle toga imamo vaskrs srpske države u 19. veku, pa dinastičke sukobe koji su bili drastični i koji su uticali na promenu kulturne politike i odnosa prema istoriji, da bismo u Drugom svetskom ratu imali revoluciju i novo „prevrednovanje svih vrednosti“. Posle toga smo imali ratove a sad imamo tranziciju koja, kao nekada put u komunizam „permanentno teče“, i sve te turbulencije dovode do večito novog odnosa prema stvarima i prekidaju nešto što je u povoju i stalno se vrtimo i vraćamo u neko stanje početka istorije. Danas, mnogi plitkoumno govore da ne treba da nas zanima istorija nego budućnost, a to su na drugi način tvrdili i komunisti. Kao u „Danu mrmota“, istorija neprekidno počinje od danas.
Koliko dobro ste upoznali lik Stefana Nemanje?
— Dosta dobro. U našem timu je za istorijske činjenice zadužen Dejan, tako da on, na nivou detalja, zna više od mene, a ja sam se bavio jednom drugom stvari — da u celini sagledam ono što znamo o njegovom životu i da vidim koji su to bili ključni događaji i porivi koji su ga kroz život vodili. Mislim da sam stvorio jednu, barem meni, uverljivu i duboku sliku. Koliko se ta slika podudara sa onim što se zaista dešavalo u stvarnosti, to ne znam, niti iko drugi može da zna, ali se vodim onom Aristotelovom da je književnost istinitija od istorije, tako da verujem u tu svoju istinu.
Kakva je sličnost današnje srpske države sa onom iz vremena Stefana Nemanje? Mogu li današnji Srbi izvući pouke iz tog vremena?
— Sličnosti su iznenađujuće velike. U to doba, kao i u kasnijim periodima kada smo, barem formalno, imali državu, bili smo prisiljeni da pronalazimo put između, današnjim jezikom rečeno — velikih svetskih sila, tadašnjim jezikom rečeno — između moćnih carstava. Kako globalna situacija sve više ide ka stvaranju multipolarnog sveta, u tom smislu će paralela današnje države sa ondašnjom biti sve očiglednija. Kakve pouke iz toga možemo da izvučemo? Nažalost, vrlo je lako taksativno nabrojati kakve pouke možemo da izvučemo, ali u praktičnoj, dnevnoj politici, to je vrlo teško prepoznati.
Postoje li neki državnički potezi koje je Stefan Nemanja povukao koje bi današnji vladari mogli da „prekopiraju“?
— Stefan Nemanja, ako gledamo njegovu ratničku i državničku karijeru, sabrao je gotovo sve mogućnosti srpske i ne samo srpske politike. Imamo nekoliko ljudi koji su bili na vlasti u prethodne dve decenije i nešto više, i imamo one koji su pravili kompromise i one koji su ratovali uz loše kompromise. Nemanja je i ratovao i pravio uspešne kompromise. Više puta je dolazio u situaciju da mu zemlja bude pokorena, pa da manevrisanjem, političkim i diplomatskim, povrati vlast, pa je ponovo ulazio u ratove, tako da ne verujem da bi neki današnji političar imao luksuz da sve to uradi u toku državničke karijere.
Da li bi današnji političari mogli iz njegove biografije da „pokupe“ neke praktične stvari?
— Sigurno da bi, ali situacija je bitno drugačija od njegove. Možda su neki drugi Nemanjići koji su ga nasledili bolji primer za to kako može da se vodi država koju niste vi stvorili nego ste je nasledili i imate obavezu da je čuvate.
Kao na primer?
— Pa svi Nemanjići posle Nemanje su imali tu obavezu. Nemanja je bio pionir i on je postavio temelje.
Da li su današnji Srbi dostojni Nemanjića?
— Iako me često tretiraju kao desničara, nisam pristalica teorije po kojoj nove generacije nisu dostojne prethodnih. Ono što je sigurno je da bi današnji Srbi mogli da se potrude da budu dostojni barem samih sebe.
