Jedan od najpopularnijih srpskih pisaca srednje generacije Vladimir Kecmanović ponovo se našao u centru pažnje javnosti iz vanknjiževnih razloga — pre nekoliko dana dao je ostavku na mesto člana Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije (NBS) posle izbora Lasla Blaškovića za prvog čoveka te institucije.
„Nisam napustio Upravni odbor zato što sam preglasan, nego zato što je odluka UO bila neprincipijelna“, kaže Kecmanović za Sputnjik.
„Nisam imao nikakav privatan razlog da glasam za Predraga Đukića. Tog sam čoveka prvi put video onog dana kad je došao da ga intervjuišemo. I video sam da ima neuporedivo bolji program od ostale dvojice kandidata, što sam prethodno i pročitao u materijalu koji nam je dostavio. Razlika između njegovog i programa ostala dva kandidata je do te mere nesporna da tu nije moglo da se govori o nijansama. Naprosto, bila je reč o tome da li neko hoće ili neće da vidi ono što je očigledno“, dodaje Kecmanović.
Neko bi mogao pomisliti, imajući u vidu Vaš javni angažman, da ste iz marketinških razloga „digli dreku“ oko izbora direktora Narodne biblioteke Srbije.
— Ukoliko neko misli da sam čovek koji iz marketinških razloga „diže dreku“, postavlja se pitanje zbog čega su me birali u taj UO… Kada mi je pre nekoliko meseci iz Ministarstva kulture ponuđeno da budem član UO i kad sam video imena ostalih članova i v.d. upravnika, bilo mi je jasno kako će se stvari dalje razvijati. Logična odluka u tom momentu bila je da ponudu odbijem. Međutim, činjenica da godinama kao kolumnista pišem o negativnim pojavama u srpskoj kulturi koje liče na ovu kojoj upravo svedočimo, naterala me je da pokušam gotovo nemoguće — a to je da svojim učešćem promenim negativnu praksu nepoštovanja principa i procedure. Od početka je bilo jasno da su šanse za to minimalne, ali sam uradio najviše što je bilo moguće. Onog momenta kad je bilo jasno da sam poražen — mirne savesti sam podneo ostavku i javno čestitao gospođi Vidi Ognjenović na izboru njenog kandidata.
Zašto ste prihvatili nešto što je u startu osuđeno na propast?
— Teoretski, nije osuđeno na propast. Činjenica da je Blašković pobedio sa 3:2 govori da ni u takvom Upravnom odboru nisam bio jedini koji ima svest da nešto treba da se promeni. Ali, ukoliko vlada potvrdi Blaškovićev izbor, do izbora nekog budućeg upravnika tamo više ništa bitno promeniti neće biti moguće. Jedina situacija kada UO ima neki značaj je situacija kada bira upravnika ili direktora. Van toga je japanska ikebana, iako se, pretpostavljam, članovima više dopada poređenje sa britanskom kraljicom.
Ranije ste istupali protiv bivšeg direktora biblioteke Sretena Ugričića, a posle nekoliko godina je na čelo te institucije, u vreme kad ste bili Vi član UO, došao Blašković. Može li se reći da je kandidata protiv kog ste bili zamenio gotovo isti?
— Sreten Ugričić je bio fanatik sa svešću o kulturnoj misiji koja je bila duboko pogrešna. Laslo Blašković je čovek bez svesti o misiji — bila dobra ili loša — osim ako pod misijom ne podrazumevamo borbu za sopstveno blagoutrobije. On je deo jednog interesnog lobija. Nažalost, iako je reč o različitim ljudima, rezultati njihovog delovanja će, plašim se, biti jako slični.
Zašto se neko ko važi za jednog od najcenjenijih mladih pisaca i čija su dela prevedena na više svetskih jezika bavi tim nekakvim, da ih tako nazovemo, „pijačarskim“ pričama?
— Uz književnu, tečem još bar dve karijere. Jedna od njih je kolumnistička. Onog dana kad sam počeo da pišem kolumne, počeo sam da se bavim stvarima koje su iz perspektive književne večnosti efemerne. Jedna od tih tema je i NBS koja je krovna institucija srpske kulture, a za književnike je svakako najinteresantnija. Nažalost, u praksi stvari stoje tako da se bavljenje Bibliotekom i bilo kojom kulturnom institucijom u aktuelnom trenutku pretvara u bavljenje pijačarskim pričama. A takve institucije na pijacu ne bi smele da liče.
Po romanu „Top je bio vreo“ snimljen je igrani film, a po romanu „Kainov ožiljak“ (napisao ga zajedno sa Dejanom Stojiljkovićem) urađena je pozorišna predstava. Zašto se niste oglašavali o dramatizaciji „Kaina“ pošto je svojevremeno došlo do oštre polemike između vas i režisera filma Skerlića?
— U slučaju „Kainovog ožiljka“ uopšte se nisam bunio, što ne znači da sam dramatizacijom zadovoljan. U slučaju „Topa“ sam se bunio zbog toga što je krajnje tendenciozno, iz vanumetničkih razloga, promenjena poenta mog romana. Teoretski, pisci mogu biti zadovoljni dramatizacijom svojih dela, ali u praksi se to dešava retko. To je tako i tu nema previše prostora za ljutnju. Međutim, u dramatizaciji „Topa“ je reč o politički motivisanom bezobrazluku bez presedana i to nisam mogao da oćutim.
Da li to što Vas etiketiraju kao desničara i nacionalistu ometa percepciju Vašeg dela?
— Ljudi koji razumeju književnost, razumeju je van tih kretenskih podela. Ostali me kao pisca na zanimaju. Inače, sigurno ne vidim sebe kao desničara jer desničar nisam. Ne pada mi, međutim, na pamet da se od te optužbe branim zato što ne mislim da je biti desničar nešto loše. Što se tiče optužbe da sam nacionalista — nisam siguran ni da sam nacionalista, ali ukoliko ljudi misle da jesam, to doživljavam kao kompliment. Inače, takva etiketiranja su u današnjim uslovima besmislena. Za one koji se u današnjoj Srbiji smatraju levičarima — za njih sam Če Gevara. Oficijelna levica uz današnjoj u Srbiji, kao i u većini zemalja Zapada i zemalja koje Zapad kontroliše, jesu klovnovi najmračnije svetske desnice jer su finansirani njihovim novcem i zaduženi da spinuju za njihov račun.
U kolumnama često koristite termin „drugosrbijanci“, koji danas nekako gubi značenje koje je imao 90-ih. Koliko danas važi ta podela na „prvu“ i „drugu“ Srbiju?
— Po meni, ta podela nikada nije imala nikakav značaj. Smislila ju je grupa ljudi koji su sebe smatrali pametnijim od ostalih. Inače, ne bih rekao da taj termin koristim prečesto. Za tu grupu češće koristim termin autošovinisti koji je nekako prikladniji.
Kako objašnjavate činjenicu da danas imamo drugačiju podelu na javnoj sceni za koju bi se moglo reći da je jednako podeljena kao nekad, ali da danas na obe strane imamo i „prvosrbijance“ i „drugosrbijance“. Na jednoj strani su, na primer, Petar Luković i Dragan J. Vučićević, a na drugoj, recimo, Đorđe Vukadinović i Teofil Pančić?
— Mislim da nije u redu porediti Teofila Pančića i Petra Lukovića. Teofil je čovek koji ima jasne stavove s kojima možemo da se slažemo ili ne, kao što se ja često ne slažem. Petar Luković spada u sektor Mimi Oro i Atine Ferari, dok se Maca Diskrecija za tog pornografa bez talenta ispostavlja kao nedostižan uzor… Ne mislim, međutim, da su Pančić i Vukadinović na istoj strani samo zato što su oštri kritičari premijera i vladajuće stranke. Motivi i sadržaj njihove kritike nisu isti. Vukadinović Vučiću zamera prozapadnu sadašnjost, a Pančić antizapadnu prošlost.
Kad možemo očekivati Vaše novo književno delo?
— Pri kraju sam pisanja romana na kom već dugo radim i za koji mislim da je najozbiljnije što sam do sada napisao. Rad na tekstu biće gotov za mesec-dva, a biće objavljen, najverovatnije, pred ovogodišnji Sajam knjiga. Moguće je i da ću, u dogovoru sa izdavačem, prolongirati objavljivanje tog romana za početak iduće godine. Upravo je, naime, „Laguna“ objavila novo izdanje mog romana „Sibir“, a od septembra će početi da izlazi višetomna ilustrovana istorija Nemanjića koju pišem sa kolegom Dejanom Stojiljkovićem, pa će to, možda, za jednu sezonu biti previše…
