Franjo Tuđman je, ako se dokumenti do kojih je došao zagrebački nedeljnik „Nacional“, u svim društvenim sistemima, državnim uređenjima i ideologijama verovao u jednu osnovnu vertikalu — samostalnu hrvatsku državu. Sve ostalo bilo je u službi toga.
Naime, „Nacional“ je objavio da je prvi predsednik Hrvatske i bivši general JNA radio ratne 1942. u Ministarstvu domobranstva takozvane Nezavisne Države Hrvatske. Taj detalj iz biografije Tuđman je, kako kažu, zatajio.
Štampar Franja
Zvanični podaci govorili su da je 1941. prekinuo školovanje i uključio se u antifašistički pokret, a da je 1942. postao član KP Jugoslavije, gde je bio rukovodilac ilegalne partizanske štamparije.
Ako se nalazi „Nacionala“ ispostave kao tačni, kako je do ovog saznanja tek sad došlo? Ili se i za vreme SFRJ ovako nešto i slično znalo, ali prećutkivalo?
Istoričar Aleksandar Raković kaže da je moguće da je Tuđman radio u Ministarstvu domobranstva takozvane NDH u vreme kad je imao dvadesetak godina, jer su Hrvati u velikoj meri smatrali da je NDH rešavanje njihovog nacionalnog pitanja, čak i bez obzira na neke ideološke razlike koje su između njih postojale.
Tuđman je bio komunističkih ubeđenja, dodaje, ali bez obzira na to, on je bio i ostao hrvatski nacionalista.
„Hrvati imaju sposobnost koju, čini mi se, mi Srbi nemamo, a to je da uprkos ideološkim razlikama svi oni grabe ka jedom te istom cilju. I to se pokazalo u ratovima ′90-ih godina kad su se upravo komunistički disidenti poput Franje Tuđmana stopili sa ustaškom dijasporom ka jednom nacionalnom cilju, a taj nacionalni cilj je vodio ka secesiji Hrvatske od Jugoslavije i proterivanju Srba sa prostora Hrvatske i dela prostora BiH“, precizira Raković za Sputnjik.
Partizani sa slovom „U“
Politika hrvatskog partizanskog pokreta i politika takozvane NDH, kako za Sputnjik kazuje istoričar Bojan Dimitrijević, je prema određenim pitanjima u suštini bila identična.
Stvar je, prema njegovom mišljenju, podignuta nepotrebno na neki visok nivo zato što je, sudeći prema onome što je za sada procurilo u javnost, reč o nekoj niskoj poziciji, pa može samo da bude novi detalj u biografiji Franje Tuđmana, ali nikako i da unese neko novo svetlo.
„S jedne strane, to će dati teoretičarima zavere mogućnost da hvataju nekakav kontinuitet između ustaške i komunističke politike, ali s druge strane treba razumeti i okolnosti koje su vladale u NDH i određene bliskosti između NDH i komunističkog pokreta u Hrvatskoj, koji su u mnogo čemu u svojim ciljevima bili na identičnoj strani“, sugeriše Dimitrijević za Sputnjik.
Zagrebački Nacional piše i da postoje dokumenti iz policijske arhive iz kojih se vidi na kojoj je adresi bio prijavljen Tuđman u Zagrebu dok je Ante Pavelić bio na čelu NDH, a deo toga otkriva i Josip Manolić u svojoj novoj knjizi „Špijuni i domovina“ koja uskoro izlazi u Zagrebu. Manolić je devedesetih bio jedan od najbližih saradnika Franje Tuđmana i njegov čovek od poverenja, a kasnije se sa njime razišao.
Hrvatski novinar Denis Kuljiš kaže za Sputnjik da je njemu lično Manolić rekao da je on Franju Tuđmana upisao u SKOJ 1942.
„Koliko znam, Tuđman je tada imao samo šest razreda škole, četiri godine osnovne i dve godine niže trgovačke. Šta je on mogao da radi u tom ministarstvu, možda je mogao da bude neki skladištar“, smatra Kuljiš i dodaje da je Tuđman morao da ima neko zaposlenje jer su „svi negde radili“.
Od Dolanca do popularnih pevača
Bojan Dimitrijević dodaje da ne vidi ništa sporno u tome što je partizanski pokret prihvatio ljude koji su bili na službi u domobranstvu, u bilo kojem formatu. Bilo je, precizira, istaknutih vojnih komandanata u posleratnoj vojsci koji su imali određeni broj godina na službi u hrvatskom domobranstvu, tako da bi Tuđman bio samo jedan od tih koji su na taj način u drugoj fazi rata prešli u partizanski pokret.
„To je u suštini bila politika koja je omogućavala da deo kadra koji je, reklo bi se, imao jak osećaj prema hrvatskoj državnosti nađe svoj put i u novoj garnituri posle 1945“, dodaje Dimitrijević.
I Aleksandar Raković smatra da se podatak poput ovog za Tuđmana znao i za vreme SFRJ, ali da su te stvari u ime nekih smirivanja situacija posle 1945. zanemarivane, za razliku od pravih zločinaca iz rata.
Raković dodaje da nije Tuđman jedini koji je radio za taj režim, on je bio državni službenik u NDH. Ivo Robić, pevač poznati je počeo svoju karijeru na ustaškoj krugoalnoj postaji. A posle je bio najveći jugoslovenski pevač zabavne muzike svog vremena.
Hrvatski novinar Kuljiš u svemu ovome ne vidi nešto što može uzrokovati ponovno uzburkivanje situacije u regionu.
„Zašto, za Boga miloga“, kaže novinar Denis Kuljiš na pitanje mogu li ovi novi detalji iz Tuđmanove biografije dodatno poremetiti odnose u regionu. „Pa zar nije Stane Dolanc bio član Hitler Jugenda. Pa to je normalno, bio je naprosto u gimnaziji, pa je bio član Hitler Jugenda. Ovaj je bio negde zaposlen, svi poslovi su bili državni. I upisao se u SKOJ i pripadao je toj ćeliji. Pa to je normalna stvar. Na okupiranim područjima svi su negde radili. Niko nije bio bez posla jer bi umro od gladi“, dodaje Kuljiš za Sputnjik.
Da Tuđman nije mogao biti na visokoj poziciji saglasan je i Aleksandar Raković, ali je mogao da pokupi neke od ideoloških matrica NDH režima za koji je radio. Nije, kako kaže, možda mogao da tada utiče na istorijske odluke, ali je crpeo neke ideje iz tog sistema, pretakao ih u svoju ideologiju i na kraju stopio dve struje hrvatskih nacionalista sa ciljem secesije Hrvatske od Jugoslavije i proterivanja Srba.
