*Video-snimak u tekstu je prilog govora Ante Gotovine o vojnom uspehu akcije „Oluja“ i pripremama za dolazak Franje Tuđmana, tadašnjeg predsednika Hrvatske u Knin.
Sedamdeset i jednu godinu od završetka Drugog svetskog rata, čak 200.000 građana Srbije nije uspelo da naplati ratnu odštetu od Nemačke zbog nacističkih zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu — bilo u svoje, bilo u ime svojih predaka — a pravo na tu odštetu ne zastareva.
Dvadeset i jednu godinu kasnije, za proterivanje 220.000 Srba iz njihovih domova u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“ niko nije odgovarao. Sada su oči uprte u najavu Tužilaštva za ratne zločine koje bi, prema pisanju domaće štampe, trebalo da obelodani optužnice za zločine počinjene nad srpskim civilima tokom „Oluje“. Time bi prinudni izgon Srba iz Hrvatske dobio i pravni epilog.
Međutim, da li je ovo posao samo za Srbiju, ili i za Evropsku uniju, čija je Hrvatska članica? Da li je Brisel taj koji bi trebalo da pokrene pitanje odgovornosti jedne članice EU za proterivanje Srba i njihovo obeštećenje, i da li za to postoje pravi mehanizmi?
Dragoljub Đorđević, predsednik Advokatske komore Srbije, u razgovoru za Sputnjik kaže da je ovo teren čiste politike, gde je međunarodno pravo „potpuno izmešteno“.
„Da je međunarodna javnost htela pravdu, to bi odavno bilo završeno. Ali ovo pitanje je sa terena prava izmešteno na teren politike, čime su vinovnici tog progona — hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač — oslobođeni od strane Haškog tribunala 2012. godine po skoro svim tačkama optužnice za zločine u ’Oluji‘“, objašnjava Đorđević.
Sagovornik Sputnjika sumnja da bi bilo kakve optužnice za učesnike akcija „Oluja“ dale neki rezultat, jer „mnogo je godina prošlo od trenutka u kom je kolona izbeglica krenula iz Knina, dok smo se mi u Beogradu kupali na Savskom jezeru“.
„Da je bilo društvene odgovornosti, odavno bi bili pokrenuti krivični postupci, ali to se nije dogodilo“, napominje Dragoljub Đorđević, i dodaje da je razlog za to nečinjene verovatno bio veto određenog centra moći, koji je naložio da se to ne radi. Sada nam isti taj centar, dodaje naš sagovornik, verovatno daje „zeleno svetlo“ i govori da je sada to ipak moguće.
Vraćajući se sa politike na teren prava, Đorđević kaže da postoji određeni mehanizam unutar Evropske unije, čiji je zadatak da „ispravlja nepravde“, ali smatra da se u ovom slučaju to ipak neće dogoditi, jer je sve direktna posledica postojanja političke volje.
„Hrvatska je potpisala Rimski statut takozvanog Stalnog međunarodnog krivičnog suda, ali njegova jurisdikcija se vremenski ne proteže na period koji se odnosi na dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Politika međunarodnog krivičnog sudovanja u odnosu na bivšu Jugoslaviju rekla je svoje, i tu je stavljena tačka“, kaže Đorđević.
On zbog toga čvrsto veruje da Evropi neće pasti na pamet da sada kompromituje ranije odluke. Međutim, ono što može da se desi, kaže Đorđević, to je da Haško tužilaštvo eventualno dostavi Hrvatskoj određene dokaze za ratne zločine počinjene na njenoj teritoriji — recimo, u Medačkom džepu. U tom slučaju, hrvatsko tužilaštvo bilo bi nadležno da pokrene određene postupke.
„Lično, duboko verujem da se to tek sada neće desiti — iako bi Evropa zaista mogla da u tom pravcu izvrši neki pritisak. Haški sud je već usmerio svoju politiku — a dobro je poznato da, ako nije osuđen glavnokomandujući, šta se onda može očekivati za pojedince koji su ubijali majke, malu decu ili likvidirali nekolicinu staraca!?“, pita se Đorđević.
Podsetimo, ratni komandant hrvatske Specijalne policije i pomoćnik ministra policije Mladen Markač svedočio je u Zagrebu 2014. godine na suđenju optuženima za ubistvo Srba u selu Grubori kod Knina, i rekao da su vojska i policija tada sprovodile akciju „čišćenja terena“, jer je postojala opasnost od zaostalih terorista i mina. Istu priču ispričao je i u vezi sa ubistvima Srba u Medačkom džepu.
Sama operacija „Oluja“ počela je u zoru 4. avgusta i trajala do 9. avgusta 1995. godine. Bila je to dobro isplanirana operacija proterivanja celokupnog srpskog stanovništva s tog dela hrvatske teritorije — goloruk narod nije stigao da pokupi ni najosnovnije stvari, gledalo se samo kako da se spase živa glava. A i to je bilo teško, jer su kolone uplašenih ljudi, koji su bežali pred vojskom, na „putu spasa“ bombardovali hrvatski avioni. Oko 2.000 ljudi — civila — poginulo je u ovim kolonama.
Hrvatska danas tu akciju slavi kao „briljantnu“, iako svi relevantni podaci i dokumenta, i na srpskoj i na hrvatskoj strani, jasno svedoče o tome da je reč o „ratnom zločinu i udruženom zločinačkom poduhvatu“, kako je to u optužnici kvalifikovao i sam Haški tribunal. Odluka o napadu na severnu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na tadašnju Republiku Srpsku Krajinu, doneta je na Brionima, na predlog tadašnjeg komandanta Sektora jug hrvatskih oružanih snaga, generala Ante Gotovine.
Na tom sastanku, tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman jasno je definisao cilj „Oluje“ — „naneti takve udarce Srbima da praktično nestanu s ovih prostora“. Cilj koji je Tuđman postavio je praktično i ostvaren: prema dostupnim podacima, u „Oluji“ je učestvovalo 150.000 vojnika Hrvatske vojske i 25.000 pripadnika Armije BiH — ukupno 175.000 vojnika, naspram 27.000 pripadnika Vojske RSK.
Pripadnici 7. hrvatske gardijske brigade, takozvane „Pume“, dan posle proterivanja Srba iz Knina su u ranu zoru sa kninske tvrđave skinuli srpsku zastavu, i podigli hrvatsku.
