Njegova nova knjiga „Žabe u redu pred potkivačnicom“, novi zbornik piščevih intervjua i tekstova nastalih najčešće na društvene teme, predstavlja i potvrdu Simovićevog višedecenijskog istrajavanja u nameri da, prateći aktuelna društvena događanja, ostavi jasan trag o vremenu u kojem živimo — svojim sudom, stavom, komentarom.
Uglednog pesnika i dramskog pisca, na štandu njegovog izdavača, kuće „Tanesi“ (koja je objavila i Simovićevu novu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua“), pitali smo iz koje potrebe jedan tako potvrđen i priznat stvaralac piše angažovane tekstove, najčešće o onome što nije ni mirno ni lepo.
„Takvi događaji privlače moju pažnju baš zato što nisu mirni ni lepi. Ta dva epiteta su čisti eufemizmi, mogli bi se upotrebiti mnogo teži, dramatičniji epiteti za ono kroz šta prolazimo poslednjih trideset i nešto godina. Pažnju na ono što se zbiva počeo sam da obraćam negde pred kraj osamdesetih godina, onda su došle devedesete i donele su nešto pored čega čovek nije mogao ćutke da prolazi. I to se nastavilo sve do današnjih dana. Bez ikakve namere nanizao sam nekoliko knjiga koje bi mogle da se čitaju kao neka vrsta dnevnika, iako su samo ’Guske u magli‘ pisane bukvalno u formi dnevnika. U toj seriji koja počinje Kovačnicom na Čakovini su i ’Galop na puževima‘ i ’Novi galop na puževima‘, što je pokazalo brzinu kojom demokratija ulazi u Srbiju, ’Obećana zemlja‘, ’Titanik u akvarijumu‘ — naslov koji vrlo precizno, ako smem da kažem, definiše našu situaciju, i nova ’Žabe u redu pred potkivačnicom‘. Tu ima različitih tekstova na različite teme političke, društvene, ali ja tu pišem i o glumcima, dramskim piscima, pesnicima… Negde su u pitanju intervjui, negde, nažalost, nekrolozi, negde je reč o člancima, negde o reagovanjima, ali sve se to, po mom osećanju, slaže u jednu kompaktnu široku sliku u kojoj mirno mogu da stoje jedan do drugog tekst o glumcu i nekom političkom incidentu kojih je prepun naš današnji život.
Prilikom rada na ovoj knjizi, naknadno sam u nju uneo moto, srpsku narodnu poslovicu Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. Njime govorim o onima koji se javno zaljubljuju u naše političare, i našim političarima koji im na to javno iskazivanje ljubavi uzvraćaju visokim položajima bez obzira na njihovu stručnost. Nekompetentni ljudi koji tako dolaze na važna mesta, u velikom i sve većem redu stoje pred potkivačnicom da bi i oni dobili status konja. Ne zvuči lepo i prijatno, ali je tako. A ta potreba iz koje pišem ovakve tekstove može da bude emotivna, može da bude i moralna, ali ni u jednom slučaju ona nije politička, iako se tu politikom mnogo bavim“.
A bavi se akademik Simović, već decenijama, na najrazličitije načine slikama naših života i stvarnosti. Neke od njih su nastanile njegove pesničke zbirke, neke drame ili roman-hroniku „Užice sa vranama“, a neke — kao što je slučaj sa drugim novim na sajmu predstavljenim naslovom — putopise.
Pitali smo ga kako se od „Planete Dunav“ putuje do Oba i Huangpua, i da li je možda ova poetska geografija nastala na tajnom neprekinutom savezu pesnika i vode.
„U naslovu knjige je reka Ob, do koje sam najdalje stigao. U tom putopisu koji se zove ’O ruskim crkvama i rekama‘ pominjem i Volgu koju nisam video, ali koja igra važnu ulogu u jednom poređenju koje sam napravio pišući o Lenjinovom mauzoleju i upoređujući ga sa grobom jednog seljaka na obali Volge. Rekao sam da Lenjin, ležeći u tom mauzoleju, uz vrlo komplikovana održavanja, sigurno zavidi onom seljaku na čijem grobu raste raznovrsno bilje, cveće, travuljina, i gde ptice legu jaja… Pominjem i Nevu koja je vrlo lepa, dramatična, puna istorije, ali ja nisam propustio da se oduševljavam bojama divljih pataka koje sam video na njoj. I, konačno, Ob, granica do koje sam stigao, impresioniran prostranstvom u kome se ta duga reka nalazi… A ovde sam, naravno, svaki dan na Dunavu. Tu, na tim obalama, osećam prisustvo drevnih kultura i civilizacija, ljudi iz davnih, najdavnijih vremena, neolitskih. I onda pravim neka poređenja sa modernim čovekom, koja često idu u korist ljudi iz neolita.“
O sličnostima između naših i dalekih predela koja je obišao i opisao, Simović kaže:
„Detaljno sam se pripremao za ta putovanja, pročitao o tome toliko da na kraju nisam morao ni da putujem, već sam sve video iz knjiga. Ali sve je drugačije kad se nađete na tim ulicama. U Kini sam bio zbunjen jer nijedan znak nisam razumeo. Osećate se izgubljeni u obilju informacija od kojih nijednu ne razumete. A onda sam se obradovao kad sam video zmaja. To je prvo slovo koje sam tamo razumeo. Nalazi se i na repovima aviona, i na jelovnicima, i na vratima… i nekako mi je taj simbol zmaja pomogao da se osećam bezbednije, da se orijentišem. Zmaj je tako bio neka veza koju sam mogao da registrujem između naše mitologije i onoga što sam mogao da vidim u Kini.“
