Ruski pisac Zahar Prilepin, veoma popularan među čitaocima u Srbiji, bio je gost 61. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, na kojem je predstavljena njegova nova knjiga eseja „Nije tuđi rat“, posvećena događajima na jugoistoku Ukrajine i rusko-ukrajinskim odnosima. Ovu, kao i prethodnu knjigu, zbirku priča „Sedam života“, objavio je „Samizdat B92“. Tokom ove godine, u izdanju „Logosa“, objavljena su i Prilepinova „Pisma iz Donbasa“.
Počev od 2005. godine, kada je na srpskom jeziku objavljen njegov roman „Patologije“, Prilepin ne prestaje da privlači srpske čitaoce. Podjednako su popularni i njegovi romani „Sanjka“, „Greh“, „Obitelj“ i druga dela.
Iako je najprevođeniji ruski pisac u protekloj deceniji, dobitnik više od dvadeset ruskih i svetskih književnih priznanja, Prilepin kaže da mu se u poslednje dve godine, otkako otvoreno govori o svom viđenju događaja u Donbasu, knjige prevode još jedino na srpski i na francuski jezik, ocenjujući da je to jedna od činjenica u kojima se ogleda suština evropske demokratije.
S ovim „ludim zaljubljenikom u književnost“, velikim poštovaocem književne klasike, naročito ruske, ocem četvoro dece i velikim pobornikom braka i porodice, razgovarali smo o porastu nacističkih, pa i fašističkih tendencija u Ukrajini, ali i u drugim evropskim zemljama, globalnoj ulozi savremene Rusije, nacionalnoj šarolikosti Krima, licemerju Evrope i Zapada i održivosti sistema zasnovanog na vladavini finansijskih korporacija.
Vaša knjiga „Nije tuđi rat“ izuzetno je korisno štivo za sve koji žele bolje da razumeju suštinu odnosa Rusije i Ukrajine i pozadinu aktuelnog sukoba u kojem su se našla dva naroda. Jedna od interesantnih stvari na koje ukazujete u knjizi jeste afirmativan odnos ruske liberalne inteligencije prema svemu onome što se događa u Ukrajini. Kako objašnjavate takav stav, zbog čega taj krug ljudi podržava ukrajinsku politiku i kritikuje „ruski imperijalizam“?
— Ruski imperijalizam —to su jednostavno dve ružne reči koje ništa ne znače. Postoji ogroman prostor koji se zove Evroazija i na kojem živi dve stotine naroda. Oni žele da žive u miru. Jedan deo njih sebe smatra Rusima, a među njima je ogroman broj ljudi koji žive u Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu… Kada bi u stvarnosti postojala demokratija, svi ti ljudi bi mogli da održe referendum i da se odvoje od zemalja u kojima žive i da odu svojim kućama, jer ni po kakvim svetskim zakonima raspad Sovjetskog Saveza 1991. nije bio legitiman. To nema nikakve veze s imperijalizmom! Zbog čega bi to bio imperijalizam?! Ako dvadeset miliona ljudi koji žive u Ukrajini sebe smatra Rusima, to nije imperijalizam, oni jednostavno žele da „idu kući“. Oni ne žele da uče ukrajinsku istoriju koja je samo jedan mit, koja nije istinita. Takve istorije uopšte nije bilo, izmislili su je za sebe. Veoma mnogo nacionalnih identiteta u Evropi gradi se na pronacističkim raspoloženjima – u Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj, u baltičkim zemljama, u Ukrajini.
Zbog čega je to tako?
— Ne znam zašto je to tako, ne mogu to da objasnim i ne želim da objašnjavam, jer bi to bilo uvredljivo za pojedine narode. Ipak, očigledno je da se identitet (zaboravio sam da spomenem i Hrvatsku) gradi na nacističkoj osnovi, na rusofobiji. Nacrtali su svastiku na čelu i krenuli da ratuju za slobodu. U tom smislu, evropska demokratija predstavlja kolosalno licemerje — oni (Evropljani) lažu i jednostavno podržavaju ljude koji su inficirani, bolesni. Ti ljudi ne smeju da dobijaju podršku pod izgovorom da se bore za slobodu. Na osnovu toga se gradi rusofobija. Sama Rusija nikada nije išla u Evropu, nikada nije osvajala u Evropi, mada su, recimo, odnosi s Poljskom bili složeni, ali to je potpuno druga tema.
Stav Amerike prema Ukrajini, odnosno američki interes u toj zemlji je jasan, ali je teško razumeti zbog čega Ukrajinci biraju Amerikance koji su toliko udaljeni od njih, na štetu odnosa s Rusijom, koja je njihov sused. Zar nije logično da ukrajinski narod bude u dobrim odnosima sa svojim velikim susedom?
— Samosvest naroda gradi se po istim principima kao i samosvest čoveka. Ako se čovek oseća poniženo i uvređeno, kod njega se razvijaju određene fobije. Ukrajina, odnosno deo Ukrajine (i to nije prvi put u istoriji), zaključio je da može da izgradi sopstvenu državu i da će joj Amerika u tome pomoći. To je potpuno pogrešna pretpostavka. Tako je bilo početkom 20. veka, Austrougarska je na teritoriji Ukrajine pokušavala da uspostavi nezavisnost, u 17. veku je Poljska pokušavala da uspostavi nezavisnost u Ukrajini. To se uvek završava loše i sada će se ponovo završiti loše.
Vi u knjizi, pored ostalog, argumentovano ukazujete na to da se ni u jednom istorijskom dokumentu ne spominju Ukrajinci i Ukrajina, da su, zapravo, jedini koji o njima pišu upravo Rusi, pre svega ruski književnici.
— Ukrajinaca u svetskoj istoriji nema, o njima ne pišu nemački ili francuski istoričari, pišu samo ukrajinski istoričari koji tvrde da je postojala velika Ukrajina, ali toga nema ni u vizantijskim, ni u azijskim, ni u rimskim ili nekim drugim izvorima. Na sve to se zatvaraju oči i to je velika priča, velika anegdota o evropskom licemerju.
U knjizi predstavljate i detaljnu istoriju osvajanja Krima, hronološki nabrajajući sve narode koji su odvajkada živeli na ovoj teritoriji. Na osnovu toga zaključujete da bi na Krim, ako bi se u obzir uzimala istorija, pravo mogli da polažu i Grci ili recimo Poljaci, te da Rusija nema kome da vraća Krim, jer je Krim ruski.
— Moj zaključak je, zapravo, da ljudi koji žive na Krimu biraju ko su, da li su Grci, Poljaci, Ukrajinci ili Rusi. A oni kažu da su Rusi, i to je apsolutna demokratija. Oni su sami izabrali ko su. To nije moj izbor.
Rusija je kroz istoriju uvek imala veoma značajnu ulogu u svetskim zbivanjima, uvek je bila ključni igrač na svetskoj pozornici. To je ogromna zemlja, ogroman prostor. Kako Vi posmatrate tu ulogu Rusije u svetu?
— Rusija nije miran svetski igrač, ne treba to ulepšavati, ona je aktivan igrač, ali ona ne mora da ide u Berlin, Pariz ili Barselonu da bi ometala Francuze ili, ne znam, Britance, da normalno žive. Rusija učestvuje u svemu, ona može da ratuje za Srbiju, za Bugarsku, može da se bori za pravoslavne vrednosti. Ona može da ratuje, ona jeste svetski igrač, ne treba da se zavaravamo da Rusi ne ratuju. Ratuju i te kako. Ali to se ne poklapa s evropskim mitom o Rusiji koja želi da ide do Berlina ili Njujorka. Rusija tamo ne ide, ona ide tamo gde je očekuju. Ako je očekuju u Srbiji, ako je očekuju u Grčkoj, ako je očekuju ljudi u Ukrajini, ona ide tamo. To je apsolutno pošten stav. Svetska rusofobija gradi se na mitu da Rusija želi da osvoji ceo svet. Ne želi! Rusija deluje samo tamo gde je kod kuće.
Da, stvara se utisak da Rusija želi da osvoji ceo svet, to je, zapravo, deo informacionog rata koji ponekad zvuči veoma čudno, neshvatljivo, na primer, kada se govori o tome kako bi Rusija mogla da napadne Švedsku, Norvešku, Dansku…
— (Smeh) Da, to je apsolutni apsurd!
Vaš stav o odnosu Rusije i Ukrajine je potpuno jasan, a kako gledate na aktuelnu politiku Rusije u Siriji i njenu globalnu poziciju?
— Izdaleka gledano, čini se da se to ne tiče Rusije, ali zapravo, rat u Čečeniji, rat na Kavkazu, sve je to bila prva etapa svega onoga što se dešava u Siriji, jer postoje određene radikalne grupe kvaziislamističkog usmerenja koje su izgrađene na agresivnim temeljima, i to se odnosi i na njihov odnos prema Rusiji. U Rusiji živi, ne znam tačno, oko 15 do 20 miliona muslimana. Za nas je to ogroman problem i mi moramo to da rešavamo izvan granica Rusije, da se to ne bi pojavilo u samoj Rusiji. Tu je još jedna stvar, Rusija je početkom devedesetih godina napustila sve svoje partnere. Ubedili su je da je ceo svet sazdan od prijateljstva i da treba pustiti Latinsku Ameriku, Afriku, Kubu, Aziju, i da će svuda biti demokratija. Rusija je sve to napustila, a onda je tu došla Amerika. I hajde de što je došla Amerika, nego je nastao haos, nastao je rat – u Iraku, u Avganistanu, svuda. To je bezumlje! Koliko su Rusiju (Sovjetski Savez) samo osuđivali zbog toga što je njena vojska bila u Avganistanu, a posle je došla Amerika, tamo i dalje vlada haos i nikako se ne poboljšava situacija.
Mnogi ljudi u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, razumeju da se događaju neke stvari koje su ponižavajuće za njih, da su to laži, da to nije demokratija, nego ogromna količina laži, licemerja, lukavstva, podlosti, podmetanja – sve je to jedan neprestani tok obmana. Ljudi sve to, naravno, razumeju. Postoji internet i čovek može da pogleda i da pročita ono što ga interesuje. Nažalost, mnogi ljudi ne mogu da čitaju na ruskom jeziku… Slika sveta je mnogo više obeshrabrujuća, mnogo je užasnija nego što ljudi zamišljaju.
Prilikom susreta sa studentima i novinarima ovde na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, spomenuli ste i jednu epizodu koju ste doživeli u Francuskoj kada su Vam nakon Vašeg govora o nekim, kako ste rekli, običnim temama, poput države, religije, prava naroda na nezavisnost, porodice, braka, muško-ženskih odnosa, prišli brojni francuski intelektualci da Vam krišom čestitaju na hrabrosti što govorite o svemu tome otvoreno, jer se to u njihovoj zemlji karakteriše kao fašizam! Ostalo je nejasno kako priča o ovim temama može biti protumačena kao fašizam?
— Svako ko govori protiv gej-brakova, svako ko se zalaže protiv američkog diktata jeste fašista. To je smešno, jer ti ljudi podržavaju fašiste, dozvoljavaju im da marširaju ulicama i trgovima Kijeva, ili u baltičkim zemljama, u Rigi ili Viljnusu, i to je apsolutni apsurd. Ja čak nisam spreman ni da se raspravljam s njima, nemam energije za to. Prosto govorim ono što mislim: muškarac treba da živi sa ženom, deca treba da se vaspitavaju unutar porodice. Svet je veoma složen, svet nije jedan veliki Holivud, u njemu treba da budu svi narodi. Genocid nije povezan samo s Jevrejima, nego s mnogim narodima, i s Jermenima, i sa Romima, i s Belorusima… Umoran sam od bezgraničnog svetskog licemerja, jer ako ti govoriš jednostavne stvari, onda je to fašizam.
S takvim činjenicama veoma je teško razmišljati o budućnosti ovog sveta.
— Sa svetom će sve biti u redu… Svetom upravljaju finansijske korporacije koje su protiv mira. Kada bi u svetu funkcionisala realna demokratija, on bi se promenio veoma brzo. Francuska, Nemačka, Velika Britanija bi veoma brzo promenile svoju vlast. Nedavno glasanje u Velikoj Britaniji protiv ostajanja u Evropskoj uniji takođe je pokazatelj toga. Zatim, uspeh Marin le Pen u Francuskoj, uspeh Donalda Trampa u SAD. Jasno je da su to sve elementi apsurda, a ljudima je toga dosta. U 21. veku će pobediti narod, mi ćemo izabrati onaj oblik života koji želimo da živimo!
