Branimir Bane Gajić je na sedamdesetogodišnjicu oslobođenja Beograda 2014, zajedno sa ruskim istoričarem Aleksejom Timofejevim, organizovao jednu od najboljih izložbi na temu oslobođenja srpske prestonice u Drugom svetskom ratu.
Izložba je bila postavljena na Kalemegdanu i trajala je pola godine. Na njoj su bile predstavljene do tada još neviđene fotografije Beogradske operacije. Fotografija mnogo govori i može da posluži kao istorijski izvor, kaže Gajić.
Celu istoriju pamtimo preko tuceta fotografija
Međutim, u ne tako dalekoj prošlosti mi smo znali za možda ne više od 12 fotografija iz Drugog svetskog rata.
„Volim da kažem da se za 70 godina naše istorije, udžbenika, knjiga vrtelo ne više od 12 fotografija. Svi znamo koje su to fotografije — 27. mart, onaj motor; Titova fotografija iz Drvara; Stevan Filipović na vešalima; Tito u Užicu i parada na Banjici 1945. Karikiram, ali poenta je u toma da mi nismo mogli da vizuelizujemo sopstvenu istoriju i da je nedostatak fotografija ono što nas sprečava u tome. Međutim, sa erom interneta i sa mogućnošću da se brojni arhivi i privatne kolekcije digitalizuju, moj utisak je da smo nepravedno obogaljeni u doživljaju sopstvene istorije“, kaže Gajić.
Na desetine hiljada prizora ostalo je zabeleženo iz Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije i Beograda, nastavlja on. Fotografisali su skoro svi — s obzirom da su Nemci imali razvijeni foto-kulturu, maltene svaki nemački vojnik imao je foto-aparat, snimali su domaći fotografi, pripadnici stranih vojnih misija, ali i privatna lica.
Od domaćih fotografa, najobimniji fotografski opus o Beogradu ostavio je Rista Marjanović, možda najveći srpski fotograf svih vremena, kaže Gajić.
„On je jedini fotograf koji je snimao samu bitku za oslobođenje Beograda. Njegove fotografije su zaista od presudnog i neprocenjivog značaja da nam približe kako je to zaista izgledalo tih dana na beogradskim ulicama“, objašnjava Gajić.
Osim Marjanovića, istoriju okupiranog Beograda zabeležili su i Vladeta Limić i Stefan Kragujević.
Sa malim aparatom kroz nemačke položaje
Prema Gajićevim rečima, ne postoji veća i značajnija bitka na teritoriji Jugoslavije od Beogradske operacije.
„Tu se sudaraju Crvena armija, čitav jedan front, značajne nemačke snage i jugoslovenski partizani. Po broju i po žestini, to je najvažniji ratni događaj možda ne samo u Jugoslaviji već i na Balkanu“, kaže Gajić.
Već pomenuti Rista Marjanović snimao je bitku i u njegovoj kolekciji nedavno su otkriveni nerazvijeni kolor-snimci nemačkih položaja pred bitku.
„Muvao se kroz položaje u vremenima kada je zbog toga mogao da izgubi glavu, da su ga Nemci otkrili da ih snima. Krišom je snimao i to se vidi. Imao je malu ’lajku‘, koju je krio, a problem je nastao kada je snimao Crvenu armiju“, objašnjava Gajić.
Dva-tri dana posle oslobođenja Marjanović je istom „lajkom“ fotografisao crvenoarmejce. Kada je otkriven, osumnjičen je za špijunažu, izveden je pred preki sud na Senjaku, osuđen je na smrt, ali je, kaže Gajić, nekim čudom preživeo. Marjanović je bio čovek koga je bilo teško zaustaviti, pa je foto-aparatom zabeležio i sopstveno izvođenje pred sud.
Miladin Zarić — čovek koji je sam pobedio Vermaht
Bitka za Beograd bila je puna herojskih momenata. Tako je jedan crvenoarmejac svojim telom zaklonio otvor nemačkog bunkera kako bi zaštitio svoje saborce. Međutim, samo je jedan čovek onim što je učinio pobedio Vermaht i poremetio njegove ratne planove.
A plan nemačke komande bio je da sruši jedini preostali most na Savi, zaustavi se u Zemunu i Beograd pretvori u liniju fronta. To je sprečio učitelj Miladin Zarić, učitelj u penziji.
On je sa prozora svog stana u Karađorđevoj ulici pratio šta Nemci rade na mostu. Video je da su ispod stubova mosta postavili nekoliko avionskih bombi i povezali ih fitiljem. Kao stari inženjerac koji je u Prvom svetskom ratu spasio most na Vardaru, znao je šta mu je činiti.
Istrčava napolje, prilazi mostu i seče već zapaljeni fitilj. Nemci pucaju na njega, na kaputu je po povratku kući pronašao sedam rupa od metaka, ali on je prošao bez povreda. Za učinjeni podvig primio je jugoslovensko, sovjetsko i bugarsko odlikovanje. Međutim, ubrzo po završetku rata, zbog protivljenja nacionalizaciji, zaboravljen je.
„Da je most srušen, bilo bi mnogo žrtava i sa partizanske i sa sovjetske strane. Bitka bi drugačije izgledala. Zarić je pojedinac koji je sam poremetio nemačke ratne planove i pomogao da bitka ima ishod kakav je imala“, objašnjava Gajić.
Most, koji su Nemci izgradili za vreme rata i dali mu ime princa Eugena, od oslobođenja nema ime. Beograđani su ga zvali nemački, savski ili tramvajski, a od pre nekoliko godina postoji predlog da se nazove po Miladinu Zariću. Taj predlog još stoji u nekoj od fioka u Skupštini grada Beograda.
