Prvi tom studije o životu i radu jednog od najvećih mislilaca 20. veka, rodonačelnika psihoanalize Sigmunda Frojda, nastao kao plod Erićevog višedecenijskog istraživanja, objavljen je nedavno u izdanju „Arhipelaga“ i „Nju momenta“, u godini u kojoj se obeležava 160 godina od Frojdovog rođenja.
Omraženi genije
Sigmund Frojd nije bio uticajan samo u domenu proučavanja ljudske psihe i same psihoanalize, nego i kao izuzetno plodotvoran i napredan mislilac, koji je pokrenuo mnoge duhovne revolucije u proteklom stoleću. Istovremeno, njegova teorijska zaostavština nailazi na brojna osporavanja.
Ljubomir Erić smatra da postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih je Frojd „omražen“, a kao prvi u nizu navodi njegovo jevrejsko poreklo.
„Frojd je u okviru psihoanalitičkog pokreta okupio uglavnom Jevreje. Jevreji u Austrougarskom carstvu nisu bili prva klasa građana, potiskivani su, teško su dolazili do društvenih pozicija. Frojdu je trebalo 17 godina da postane profesor, i to na jedan sasvim specifičan način. Kada su se okupili Jevreji oko psihoanalize, samim tim se stvorio otpor. Prozvali su to jevrejskom naukom“, objašnjava Erić.
Drugi razlog za otpor bilo je to što je Frojd u svoju teoriju uvrstio seksualnost, uključujući i dečju, što je opisao nešto što se pre njega niko nije usudio, a treća struja otpora bila je verske prirode.
„Frojd je bio ateista. Njega je religija interesovala tokom celog života, ali samo sa istorijske i etičke strane. Možete da zamislite kakav je otpor izazvao kod vernika“, navodi Erić.
Frojd se zamerio i pristalicama ideologije Karla Marksa i sledbenicima Oktobarske revolucije, za koju je smatrao da neće doprineti napretku društva.
„I bio je u pravu. Rusi su odmah ukinuli psihoanalizu posle revolucije, tek pre 20 godina su je ponovo aktivirali i ponovo ima Rusa psihoanalitičara“, kaže Erić i dodaje da je Frojdova teorija i prilično nerazumljiva, odnosno da veoma mali broj intelektualaca zaista razume ono o čemu je ovaj mislilac pisao.
„Većina intelektualaca saznaje o Frojdu iz sekundarnih izvora, čitajući kako ga drugi ljudi vide, i u zavisnosti od njihovih orijentacija, priklanjaju se ovom ili onom mišljenju“, objašnjava naš sagovornik.
Najveći otpor, prema njegovim rečima, osećaju ljudi koji imaju lične probleme i koje nervira to što ih je „Frojd pročitao kao bukvar, a oni to neće da priznaju ni sebi ni drugima“.
„Niko nije bolje od Frojda razumeo strah i svi današnji teoretičari neuroza i teoretičari straha polaze od toga. Dao je jedan otvoren sistem u razmišljanju. Iz tog sistema se razvilo veoma mnogo divergentnih pravaca. On je dao verovatno najbolji metod za izučavanje nesvesnog psihičkog procesa kod ljudi i najbolji metodološki pristup u lečenju psihičkih oboljenja. To je ono najbolje što je ostalo od njega i to je nerazrušivo. Da ne govorim o tome koliko je doprineo razvoju savremene kulture, tumačenju umetnosti“, ističe naš ugledni psihijatar.
Lekar koji nije prepoznao sopstvenu boljku
Kakav je bio čovek koji je pokrenuo revoluciju u razumevanju ljudske duše? Kakav je bio njegov privatni život?
„Jedna od najneobičnijih stvari jeste to što je Frojd veoma kasno započeo seksualni život, u 26. godini, a postao je apstinent od svoje 40. godine. Postoji samo jedan podatak, koji je saopštio svojoj prijateljici Mariji Bonaparti, da je pre ženidbe imao samo jedan seksualni odnos, ko zna gde i pod kakvim uslovima, verovatno plaćeno… Bio je lep čovek, okružen najlepšim i najbogatijim ženama Evrope, a nikada nije napustio svoj monogaman život“, priča Erić.
Još jedna od Frojdovih ekscentričnosti bio je strastveni odnos prema pušenju. Od 17. godine je pušio, prvo cigarete, a potom cigare, do kraja života, čak i kada su mu dijagnostikovali rak mekog nepca.
Pored toga, Frojd je bio neumoran kada je reč o radu.
„Ustajao je u sedam sati ujutru i radio do ponoći, i nakon ponoći. Radio je sa pacijentima, pisao“, priča naš sagovornik, ističući da je Frojd, pored svega, bio izrazito narcistična, autoritarna ličnost.
Interesantno je to kako se neprikosnoveni autoritet za pitanja ljudske duše odnosio prema sopstvenim strahovima i slabostima.
„Frojd je svoj strah od smrti prvi put doživeo u tridesetim godinama kao telesni poremećaj, tahikardiju. Mislio je da je ona posledica gripa, ne prepoznajući je kao posledicu straha. To je zanimljiv detalj. Posle nekoliko godina, ponovo je doživeo neke srčane smetnje, lupanje srca, bol u levoj ruci, sve klasično što se viđa kod neuroze straha. Isto kao što sadašnji neurotičari prvo pomisle da imaju telesno oboljenje, on je prvo pomislio da ima srčano oboljenje“, priča Erić, dodajući da su Frojdovoj zabludi doprinele i dijagnoze njegovih prijatelja Jozefa Brojera, koji mu je rekao da boluje od miokarditisa, i svog ličnog lekara Vilhelma Flisa koji je smatrao da su njegove zdravstvene tegobe posledica prekomernog pušenja.
„Frojd je na nekoliko mesta napisao da se dvoumi da li je njegova smetnja telesna ili psihička. A kada su se pojavile druge smetnje, opsesivne misli i strahovi, kod njega je prevagnulo mišljenje da je to psihogenog karaktera i da je reč o strahu od smrti“, objašnjava Erić.
Ono što izaziva nedoumicu kod stručnjaka jeste pitanje zbog čega je Frojd tek u poznim godinama života prvi put definisao i teorijski uobličio fenomen straha od smrti, zbog čega je izbegavao da mu se posveti ranije.
Erić smatra da je posvećenost seksualnoj teoriji, koju je Frojd smatrao svojim velikim otkrićem, bila jedan od razloga zbog kojih se kasno okrenuo uobličavanju teorije o strahu od smrti, odnosno nagonu smrti.
„Frojd je pridavao značaj seksualnosti više nego bilo čemu drugom kada je reč o razvoju psihopatologije neuroza, a pre svega, straha. I bio je u pravu. On je živeo u vremenu kada je seksualnost bila tabu tema, potiskivana, kada niko živi nije o tome smeo da govori ili piše, pod uticajem crkve, društvenih, kulturnih, vrednosnih sistema, pod uticajem teškog pritiska viktorijanskog morala, koji je važio i u to vreme. On se prvi usudio da piše otvoreno o seksualnim problemima, doprinevši tome da danas ljudi žive ovako kako žive, slobodno u seksualnom smislu. Da nije bilo njega, danas bismo i sami živeli u situaciji koja podseća na nošenje burki na Azurnoj obali“, smatra Erić.
Lek protiv straha je u samom čoveku
Danas je strah od smrti nešto sa čime savremeni čovek živi svakodnevno, čemu, pored ostalog, doprinosi brzina širenja informacija. Mnogi umetnici i intelektualci upozoravaju na to da postoji strategija širenja straha među ljudima.
Naš sagovornik, međutim, smatra da je to prevashodno pitanje kulture i društva, a da u psihološkom smislu, spoljni činioci nisu toliko važni.
„Kada je čovek zdrav, kada ima razvijen sistem samoodbrane, on to odbacuje. Šta mene zanima šta se dešava na estradi, da li ovaj ili onaj preti ratom, atomskim bombama, to je irelevantno. Važan je unutrašnji doživljaj sigurnosti, unutrašnji razvoj kapaciteta za ljubav, za osećanje bliskosti i intimnosti. Kada to čovek razvije, ovo spolja je manje važno. Veoma je važno nasleđe, u kakvoj ste porodici vaspitavani i odrasli, koliko su vam dragi roditelji, braća i sestre, kakvu su atmosferu napravili, da li je tu bila aktuelna centripetalna ili centrifugalna sila, koja je razbijala porodicu i sistem mišljenja“, zaključuje Erić, uz opasku da ga mnogo više zabrinjava činjenica — sa kojom se suočava i u svojoj profesionalnoj praksi, odnosno u radu sa pacijentima — da ljudi sve manje čitaju knjige!