Vlada Kosova na čelu sa Isom Mustafom pozvala je na razgovor članove Srpske liste, koji su zbog zakona o „Trepči“ zamrzli svoje funkcije. Ovo je potvrdio savetnik premijera Ise Mustafe, Bajram Gecaj, ali i ministar iz srpskih redova Dalibor Jevtić.
Gecaj je rekao da neće biti pregovora, već razgovora sa srpskim članovima vlade, uz podsećanje da zakon o „Trepči“ samo čeka potpis predsednika Kosova i objavu u „Službenom glasniku“, dajući na taj način na znanje da je ova tema za njih zatvorena.
Dalibor Jevtić, s druge strane, u razgovoru za Sputnjik kaže da su otvoreni za razgovore, ali da će pre odluke o prihvatanju ili neprihvatanju poziva kosovskih partnera, o tome razgovarati unutar Srpske liste.
„Razgovor jeste jedino rešenje ove situacije i mi želimo da iznesemo svoje stavove i razloge zbog čega smo privremeno zamrzli svoje funkcije, ali i da damo predlog kako može da se izađe iz problema. To nije samo pitanje ’Trepče‘, već se tiče i nekih drugih odluka u kojima naši stavovi nisu uvaženi. Ako smo već deo vlade i koalicioni partneri, tražimo poštovanje, a ne samo da budemo tu, zato što je to obaveza. Situacija je teška i treba razumeti da je srpski narod ovde i da ima realna prava. Na kraju krajeva, Zakon o ’Trepči‘ nije sprovodiv na severu i to mora da se zna, i zato tražimo da se uvaže zahtevi stanovništva sa severa Kosova, jer to jeste u interesu čitavog kosovskog društva i u cilju stabilizacije“, kaže Jevtić.
Zakon o strateškim investicijama, koji je usvojen u skupštini Kosova a u čijem radu nije učestvovala srpska zajednica, direktan je udar na još neformiranu Zajednicu srpskih opština, koja je krov Briselskog sporazuma. Jevtić kaže da taj zakon u velikoj meri obesmišljava i samu decentralizaciju na Kosovu, jer lokalnim samoupravama oduzima najvažniji segment — ekonomski razvoj.
„Da neko drugi na centralnom nivou donosi odluke oko strateških investicija bez konsultacija sa lokalnim samoupravama, nije dobro. Cilj ZSO upravo i jeste mogućnost u odlučivanju u delu ekonomskog razvoja. Zato je ovaj zakon u suprotnosti sa onim što je skupština Kosova potpisala, a to je Briselski sporazum. Zbog toga smo mi protiv ovoga zakona, jer on onemogućava lokalnim zajednicama sa srpskom većinom da se ekonomski razvijaju i da u tom smeru imaju veće nadležnosti“, objašnjava Jevtić.
On kaže da je očigledno da je ovaj zakon samo još jedan korak u nizu onoga što se dešava ovih dana u Prištini i da pokazuje da nema uvažavanja u nečemu što se zove koalicija i koaliciona Vlada, napominjući da predstavnici Srba o svemu žele da razgovaraju i sa predstavnicima međunarodne zajednice.
Jevtić se saglasio sa srpskim premijerom koji je rekao da je reakcija iz Brisela na ova dešavanja izostala upravo zbog činjenice da „Priština sigurno ove poteze nije povukla bez odluke spolja“ i dodao da Priština nije ovakve poteze učinila bez vetra u leđima.
„Činjenica je da politički predstavnici Albanca nisu ovo uradili, a da nisu imali saglasnost međunarodne zajednice. Ono što bi mi trebalo da radimo jeste da situaciju sagledamo realno, kako bi se ona rešila“, navodi naš sagovornik.
„Cunami“ koji je kroz razne odluke i zakone, ali i nek druge stvari, krenuo iz Prištine preteći da sa Kosova zbriše svaki vid prisustva Srbije, mogao je biti lako zaustavljen da se u celu priču umešala međunarodna zajednica, koja je, podsećamo, po Rezoluciji 12 44 SB UN i dalje u ime Srbije neko ko je odgovoran za dešavanja na Kosovu.
Priština, istine radi, jeste jednostrano proglasila nezavisnost ali, po još važećem međunarodnom pravu, ta nezavisnost postaje realna tek onog trenutka kada je priznaju Ujedinjene nacije. To se nije desilo, što znači da je Kosovo pravno još deo Srbije. Prenošenje pregovora iz UN na Evropsku uniju i potpisivanje Briselskog sporazuma nije obezvredilo Rezoluciju 12 44.
Posebno ne u delu koji se odnosi na imovinu Srbije na Kosovu, jer Briselski sporazum je akt kojim se uređuje pre svega politički i organizacioni položaj Srba na Kosovu, a ne akt sukcesije dveju država. Normalizacija odnosa Beograda i Prištine, koja bi trebalo da bude „kruna“ briselskog dijaloga, ne znači i kraj Rezolucije 12 44, a još manje priznanje Kosova kao nezavisne države od strane Srbije. Priština je svesna toga.
Mogući razlog zbog koga je Priština rešila da ubrza svoje „aktivnosti“ možda bi se mogao kriti u Vašingtonu i u predstojećim predsedničkim izborima. Nedavna poseta Prištini drugog čoveka Amerike Džozefa Bajdena, osim što je bila oproštajna, imala je za cilj i da rukovodstvu u Prištini prenese gde i kako se ono kotira u agendi Amerike i spoljne politike buduće američke administracije.
Imajući to u vidu — ali uzimajući u obzir i saveznike Amerike u EU, pre svega Veliku Britaniju i Nemačku, koje su najglasnije u tome da Srbija treba da prizna nezavisno Kosovo — ne bi trebalo da nas čudi ponašanje Prištine.
Naime, vlasti privremene samouprave na KiM svesne su da do takvog priznanja, bar u skorijoj budućnosti, neće doći, bez obzira što je Priština „kuća nasred puta“ Beograda ka EU. Dakle, Priština koristi koncept taknuto — maknuto, izgrađen još sedamdesetih godina, dorađen devdesetih, a kapitalizovan 2008, kada je pre svega uz blagoslov Amerike proglasila nezavisnost. Međutim, šta god da rade, i koliko god moćne prijatelje da imaju, bez srpskog „Da!“, Kosovo nikada neće biti suverena država.
