Andrićev venac. Jun 2017. Kabinet predsednika Srbije. Tomislav Nikolić stiska ruku Vuku Jeremiću. „Berićetno“, kaže Nikolić. „Hvala, predsedniče“, odgovara Jeremić. „Ti si sad predsednik, čuvaj nam Srbiju“, konstatuje Nikolić i ostavlja Jeremića pred TV kamerama.
Takav scenario nije činjenica. Nije to ni prognoza. Međutim, svakako jeste nešto na šta su politički hroničari u Srbiji tipovali kad su čuli da Vuk Jeremić nije izabran za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. „Kandidovaće se za predsednika Srbije. Pa to je on“, prokomentarisali su.
Biti prvi, ali gde?
„To je on“, značilo je da je Vuk Jeremić ambiciozan čovek. Što je nesporno. Nesporno je i da je maksimalno posvećen politici. Mnogi će ustvrditi da mu mozak binarno radi, dakle da je uvek u kalkulacijama. I uvek su te računice ka stepenici iznad.
Biti ne drugi u svetu, već biti zamalo „šef“ sveta je ogroman kapital, koji bi trebalo dodatno da donese kapital. Bilo ko drugi, a kamoli Jeremić kakvog opisasmo, toliku bi prisutnost i kontakte probao da dodatno poveća.
Kako? Šta može da radi čovek koji je, pa gotovo vezanih ruku i nogu, prošao tolike krugove u Ujedinjenim nacijama? Pri tome je sve to uradio bez podrške Amerike. Da li je njegova budućnost biznis, lobi, politika?
Šta će, dakle, uraditi? Sigurno neće ići u penziju. Neće otići ni u profesore koji stvaraju neke nove lidere i povremeno objavljuju radove u medijima. Nema tu mnogo filozofije, Jeremić puca na moć. Njega ne zanima išta drugo osim moći. Ne interesuju ga funkcije gde neće moći da stvarno upravlja, da nešto menja, da donosi odluke. On ne pristaje na malo.
Ako sve to znamo, možemo reći da bi Vuk Jeremić voleo opisani razvoj događaja sa početka teksta. Iako znamo da želi, da li to znači da će u predsedničku trku ući? Ne. Ne znači.
Prvobitna akumulacija potentnosti
Čitava njegova dosadašnja karijera pokazuje da je Jeremić čovek koji napada problem. Pre toga da taj problem definiše, oiviči ga.
Sve vreme, na bilo kojem položaju da se nalazio bio je fizičar — dakle, realan; politikolog međunarodnih odnosa — dakle, inteligentni pregovarač; ali i sličan vetru — dakle, neko ko se ne može vezati.
To poslednje, da ne pristaje da bude drugi može da bude problem. Njemu lično, prvenstveno, jer ne valja kad čovek pomisli da je mnogo bitan. Ako je i pomislio da je mnogo bitan.
Jeremić nije Gutereš. Gutereš je čovek mirnog temperamenta čiji je profesionalni put bio miran. Lukavo je gradio karijeru korak po korak. Jeremić nije mirno počeo, nije mirno nastavio, pa nema nazad. Dakle, on sad mora da nađe smisao kojim će svoju ambiciju da održi u životu.
Ono što je sasvim sigurno jeste da ima plan. I da već zna šta će raditi, tačnije da je izračunao šta će raditi. Kao što je znao da će biti predsedavajući generalne skupštine Ujedinjenih nacija. I kao što je već tada znao da će se kandidovati za mesto prvog čoveka UN.
Da li mu je vrh Srbije mera?
Možda je, iz perspektive laika, Jeremić uzeo veliki zalogaj ulazeći u trku za genseka UN. Ali, ako napraviš CIRSD, pa si non-stop u kontaktu sa eminentnim ličnostima međunarodne politike, osetiš puls. Onda znaš kako da „zatvoriš“ neku zemlju. Kroz koju ličnost.
Pipao je on tu dosta. Probni balon je bila tema održivog razvoja. Ko će da se nalepi na nju. I napravio je od toga priču koja se primila.
Pokupio je veliki broj diplomata, aktivnih i pasivnih, i faktički napravio svoj lobi mehanizam. Sad taj kapital ne može da baci.
Ako se odluči za politiku u Srbiji, Jeremić neće ući ni u jednu postojeću stranku. Prvo, nije mu svojstveno da se nudi. Drugo, još važnije, nijedna partija ga neće dovesti na mesto predsednika te partije, a ostale pozicije ga ne zanimaju. Ostaje mu mogućnost ili da napravi svoju partiju ili da ga, kao nestranačkog kandidata, podrže neke partije. Pitanje je procene hoće li opozicione partije na to pristati i šta će one time dobiti.
Najverovatniji scenario jeste da će Jeremić, ako se odluči na korak trčanja trke gde je cilj Andrićev venac, trčati u sopstvenoj režiji. No, glavno pitanje jeste hoće li on tu trku moći da trči bez infrastrukture koje nema. Bez otvorene podrške medija. I najverovatnije bez novca koji nema.
Jedna od varijanti može da bude da svesno ide i na opciju da izgubi predsedničku trku, ali da ostari dobar rezultat i da potom napravi partiju koja će na prvim parlamentarnim izborima imati zavidan broj poslanika. To je onda kapital, on stvara novi kapital, koji opet rađa novi kapital. Politički kapital, podrazumeva se.
Zašto onda nije odmah rešio da se politički angažuje u Srbiji? Zašto je morao u UN? Zato što je mislio da još nije vreme za Srbiju. Karte su bile podeljene, a da otkriva svoje bilo je rano.
Čovek koji donosi vrednost
Sigurno postoje oni koji bi se, zbog očito pristojnog novca koji je uložen u trku za UN, zapitali da li je taj novac bačen. Međutim, u tom svetu velike i visoke politike nije izgubljeno ono što je uloženo, već je izgubljeno ono što bi se funkcijom dobilo.
Nije to, dakle, bio trošak, već investicija, koja se zamalo isplatila. I koja može da čeka. Ne kvari se.
Čovek kao Jeremić je dragocen. Nije uspeo da se progura na prvo mesto u svetu, ali to ne znači da neće uspeti na nekom drugom terenu, lokalitetu, meridijanu. Naprosto on ima snagu da pokrene nešto. I u Srbiji. I napolju.
