Posle referenduma na kojem mirovni sporazum zvaničnih vlasti i Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARK) nije prošao za dlaku, dve strane će opet sesti za sto, što je, svakako, mnogo bolje od gledanja preko nišana. Na referendumu 2. oktobra, 50,2 odsto izašlih Kolumbijaca je reklo „ne“ sporazumu, koji je dogovoren posle četiri godine pregovaranja o okončanju 52-godišnjeg ratovanja. U oružanim sukobima odmetnika koji su sebe proglasili revolucionarima i kolumbijske vojske poginulo je više od 260.000 ljudi, njih 45.000 se vodi kao nestalo, a 6,9 miliona je raseljeno.
Da bi sporazum stupio na snagu bilo je neophodno da dobije podršku većine građana izašlih na referendum.
Odmah se krenulo u spasavanje sporazuma. Vođa FARK-a Timoleon Himenez iskazao je spremnost da se „ispravi“ mirovni sporazum, ocenivši da treba izanalizirati i videti šta u njemu treba promeniti. Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos je povukao konkretan potez. Imenovao je tim koji će pokrenuti razgovore sa opozicijom o izmeni mirovnog sporazuma, jer upravo je bivši šef države Alvaro Uribe, koji je sada u opoziciji, predvodio referendumsku „ne“ kampanju tražeći da pripadnici FARK-a koji su počinili zločin završe u zatvoru, a ne u Parlamentu.
Sporazumom je, naime, predviđeno da pobunjenici predaju oružje posmatračima pod okriljem UN u narednih šest meseci, dok formiraju političku partiju. FARK je prema sporazumu trebalo da ima najmanje 10 zagarantovanih mesta u Parlamentu.
Borislav Lalić, dobar poznavalac prilika u Latinskoj Americi, odakle je bio dugogodišnji dopisnik Tanjuga, za Sputnjik kaže da ishod referenduma ne znači da kolumbijski narod neće mir. Kolumbijci su se, napominje on, napatili poslednjih pet decenija, imali velike žrtve, najvećim delom nedužnog stanovništva zbog tog pokreta, koji samo u nazivu ima reč revolucionarni. Svoje postojanje je, ističe Lalić, održavao više na trgovini drogom, nego na nekakvim revolucionarnim idejama.
Iz prašume pravo u Parlament
On podseća da je referendum propao zbog samo petog dela jednog procenta, a razloge takvog rezultata treba tražiti i u tome što je bivši predsednik Kolumbije vodio žestoku kampanju protiv sklapanja mira.
„Njegova kampanji, koja je bila kalkulantska i politička, jer se sprema za sledeće izbore u nameri da se vrati na vlast, urodila je plodom. Većina Kolumbijaca je ogorčena na taj takozvani revolucionarni pokret FARK, jer je malo porodica u kojoj, njegovom krivicom, nije bilo žrtava“, kaže Lalić. Drugi razlog on vidi u tome što je mirovnim sporazumom data mogućnost FARK-u da praktično ne plati nikakvu cenu zato što su 50 godina ratovali i ubijali, najčešće, nedužne ljude.
On kaže da je kolumbijska javnost podeljena na dve jednake polovine tako da se može desiti da se pokuša novi referendum ili da se traže nekakvi načini da se taj dugogodišnji krvavi rat završi. Gerila u Kolumbiji je praktično poslednja koja je ostala u Latinskoj Americi, mada se, smatra on, ne može porediti sa ostalima koje su za motiv imale nekakav revolucionarni preobražaj društava. Kod FARK-a je, napominje, to bilo samo deklarativno, jer se i dan danas održava na biznisu koji se zove trgovina drogom.
Naravno da FARK-u odgovara mirovni sporazum, kaže Lalić. Bivši predsednik je upravo na tome vodio kampanju da se oni ne mogu tek tako lako amnestirati od odgovornosti, jer bi im se time otvorila vrata da se bave politikom.
„Nema sumnje da su tenzije u Kolumbiji neizbežne i da problemi neće nestati samim usvajanjem mirovnog sporazuma, jer bi to bio samo početak dugog i mukotrpnog posla, koji ne isključuje i nove sukobe. Pitanje je kako će mirovni plan dočekati svi pripadnici FARK-a, posebno oni koji budu smatrali da su sa njim na gubitku i ostanu zabarikadirani u svojim bazama u teško dostupnim područjima. Hoće li FARK dobiti svoj FARK u zemlji u kojoj borba protiv narko kartela izgleda kao Sizifov posao? Ko može da garantuje da će za šest meseci svi pripadnici FARK-a biti razoružani?“, pita se Lalić.
Sve to produžava neizvesnost u Kolumbiji koja je danas, kaže Lalić, karakteristična za sve zemlje Latinske Amerike, mada se poslednjih godina verovalo da je kontinent u celini pošao putem stabilizacije i demokratizacije društava.
Kolumbijski doprinos neizvesnosti u Latinskoj Americi
Poslednjih nekoliko decenija, podseća on, nije bilo vojnih i političkih pučeva i uopšte diktatura, što je bila karakteristika Latinske Amerike tokom celog prošlog veka. Mada ta neizvesnost uzima maha, Lalić ipak smatra da je to samo jedna faza.
„Mislim da će takvih potresa u Latinskoj Americi biti još, ali i da su demokratski procesi ipak preovladali. Mnogi su smatrali da je Latinska Amerika napravila zaokret ka socijalizmu. Ja mislim da su to bile verbalne naznake, a da je suština bila da je Latinska Amerika na smeni dva milenijuma zakoračila u jedno stabilnije razdoblje zahvaljujući svom takozvanom levom nacionalizmu, koji u suštini hoće više socijalne pravde, više samostalnosti, pre svega u odnosu na Ameriku, koja je Latinsku Ameriku gotovo čitava dva veka držala u tutorskom statusu“, objašnjava Lalić.
On deli mišljenje da je u Brazilu izvršena jedna vrsta državnog udara.
„Snage krupnog kapitala, potpomognute iz Vašingtona, kao i uvek kada je Latinska Amerika u pitanju, uspele su da sklone sa vlasti Dilmu Rusef. I ona pripada tom levom nacionalizmu Latinske Amerike. Krupni domaći kapital, povezan sa stranim, plašio se njenih reformi i pokušao je da ih zaustavi, kao što rade u Venecueli, gde je došlo do izraženijeg skretanja u levo“, napominje on.
On ipak dodaje da najnovije ankete pokazuju da bi Lula da Silva, prethodnik Rusefove, koji ju je podržavao, a to i sada čini, danas dobio predsedničke izbore u Brazilu i to vrlo ubedljivo. Lalić je mišljenja da će se situacija u Brazilu verovatno završiti vanrednim izborima. Sadašnji predsednik Mišel Temer, koji je američki čovek, eksponent stranog kapitala, teško da će dobiti sledeće izbore, „čak mislim nikako“, tvrdi Lalić.
„Nešto je dramatičnija situacija u Venecueli, jer je Ugo Čaves išao mnogo dalje u reformama, tvrdeći da gradi socijalizam i njegov naslednik Nikolas Maduro je nastavio taj put uz veliku podršku Kube. Nevolja je u tome što je u Venecueli, zahvaljujući pre svega tim tumbanjima i reformama, koje su bile radikalne i neutemeljene, došlo do velikih nestašica hrane, veliki broj ljudi nema posao, ni perspektivu. Naravno, i tamo Amerika otvoreno i veoma jasno vuče konce. Ne treba zaboraviti da je Venecuela veliki proizvođač nafte, a Amerika njen uvoznik, koja pokušava stalno da stvari kanališe ka svom interesu“, navodi Lalić.
Uprkos sveukupnoj nervozi na latinoameričkom kontinentu, uzimajući u obzir i trenutnu situaciju u Kolumbiji, ocena Lalića je da su u pitanju faze kroz koje države prolaze, da će takvih dešavanja i dalje biti, ali ne više onakvih sa vojnim i državnim udarima ili sa intervencijama i dramatičnim prevratima.
