Vlada Kolumbije i predstavnici ultralevičarskih Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARK) saglasili su se da okončaju poluvekovni „unutrašnji oružani konflikt“ (što je eufemizam za građanski rat) koji je odneo preko 200.000 života i od Kolumbije načinio državu sa najvećim brojem interno raseljenih lica na svetu.
Iako se u Kolumbiji već slavi, ipak bi trebalo sačekati, jer još mnogo toga treba uraditi kako bi se stvari smirile i FARK konačno odložio oružje.
Građanski rat, započet 1964, bio je dug i skup. Mnogi Kolumbijci ne znaju kako je to živeti u miru, bez straha da će vas neko oteti ili ubiti iz čista mira. Iako ga karakterišu kao konflikt niskog intenziteta, s obzirom na mali broj žrtava po godini trajanja, u Kolumbiji se teško može naći osoba koja na neki način nije povezana s njim.
Zbog njega je interno raseljeno oko 6,9 miliona ljudi (Kolumbija ima oko 48 miliona stanovnika). Najveći broj žrtava su civili, koji su najčešće stradali u unakrsnoj vatri tokom sukoba vladinih snaga i FARK, a seksualno nasilje često je korišćeno na obe strane kao sredstvo zastrašivanja. Teroristički napadi, sabotaže na putevima i drugim infrastrukturnim objektima samo su povećavali osećaj straha kod stanovništva.
Put do mira bio je težak, mirovne inicijative kolumbijskih predsednika Belisarija Betakura i Andresa Pastrane već su se završili neuspehom. Kada je predsednik Pastrana bio usred pregovora sa FARK, SAD su odlučile da se otvoreno umešaju na strani kolumbijske vlade.
O paketu pomoći kolumbijskoj vladi, nazvanom „Plan Kolumbija“, saglasili su se predsednici Klinton i Pastrana, i on je počeo da se odvija neposredno pred terorističke napade na SAD 11. septembra.
Kolumbijci su 2002. za predsednika izabrali Alvara Uribea, tvrdolinijaša, koji je želeo da vojno porazi FARK. Vojne akcije preduzete za vreme Uribeovog mandata značajno su oslabile FARK, međutim, kada je sadašnji predsednik Huan Mauel Santos preuzeo vlast 2010, javnost je bila podeljena između želje za mirom i želje da FARK bude vojno poražen.
Mirovni proces obnovljen je avgusta 2012, međutim konstantna kritika opozicije predvođene bivšim predsednikom Uribeom i nepoštovanje primirja od strane FARK konstantno su otežavali proces.
Iako detalji sporazuma nisu objavljeni, analitičari smatraju da on ne može da ide izvan pet ključnih tačaka o kojima se vodila rasprava svih ovih godina: ruralni razvoj, političko predstavljanje pobunjenika, trgovina drogom (FARK je služio kao oružana pratnja narko-dilera), status žrtava konflikta i reintegracija pobunjenika. Sva ova pitanja impliciraju da će u budućnosti morati da se promeni način ustrojstva kolumbijske države.
Niko ne zna kako će Kolumbija to izvesti. Već su raniji mirovni napori sa drugim levičarskim pobunjeničkim grupama doveli do teškoća. Ranija reintegracija pobunjeničke grupe poznate kao M-19 u mirne političke vode dovela je do toga da su mnoge njene aktiviste ubili desničarski odredi smrti.
Sporazum o tranzicionoj pravdi, koji se odnosi na načine putem kojih žrtve mogu da ostvare svoja prava, pokazao se kao veoma izazovan deo pregovora. Ako bude primenjen, to bi mogao da postane obrazac za okončanje konflikata širom sveta.
Predsednik Santos obećao je da će se o mirovnom ugovoru građani izjasniti na referendumu, koji je zakazan za 2. oktobar. Sa predsednikom se slaže i šef vladinog pregovaračkog tima Iberto dela Kalje, a predsednik Santos ubeđen je da će građani odobriti mirovni ugovor. Međutim istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su građani još uvek neodlučni da li da odobre mirovni plan.
Ako mirovni plan na referendumu bude odobren, to će biti samo početak dugog i mučnog procesa. Pogotovo zato što može biti upropašćen iz raznoraznih razloga. Niko ne zna šta će se dogoditi kada vladine snage uđu u planinska ruralna područja, u kojima su u prošlosti bili prisutni samo simbolično ili uopšte nisu bili prisutni.
Drugo pitanje koje zabrinjava je hoće li baš sve jedinice FARK pristati da polože oružje i reintegrišu se ili će osnovati novu pobunjeničku frakciju ili se pridružiti nekom narko-kartelu.
Dosadašnje iskustvo sa demilitarizacijom ultradesničarskih jedinica za vreme predsednika Uribea pokazuje da je značajan broj pripadnika desničarskih oružanih formacija odbio razoružanje i pridružio se kriminalnim grupama.
Stoga će kolumbijska vlada morati da odmah po okončanju pregovora preuzme kontrolu nad teritorijama koje kontroliše FARK ili će, u nastalom vakuumu, te teritorije preuzeti kriminalni klanovi. Uspeh razoružanih pripadnika FARK zavisiće od njihove sposobnosti da nađu legitimne poslove i od volje zajednica da ih prihvate kao punopravne građane.
Kako će Kolumbija proći kroz najteži izazov u svojoj istoriji ostaje tek da se vidi. Mirovni proces još uvek može da doživi sudbinu prethodna dva (propala) pokušaja, kada vlada nije imala dovoljno kapaciteta da primeni sporazum, a pobunjenici nastavili sa oružanim akcijama. Ako se uzme u obzir da će troškovi uspostavljanja mira biti enormni, a kolumbijska ekonomija trpi gubitke, pitanja oko opstanka mira u Kolumbiji još je više.
