Nova runda razgovora Beograda i Prištine u Briselu zakazana je za 26. septembar, a na dnevnom redu biće jedna od najtežih tema — telekomunikacije.
Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kaže da je Sporazumom o telekomunikacijama, postignutim 25. avgusta prošle godine, predviđeno da, sa jedne strane, Srbija traži pozivni broj za KiM, koji će, kao vlasništvo Srbije, ustupiti na korišćenje Prištini, a sa druge, da se „Telekomu Srbiji“ omogući da nesmetano posluje na teritoriji KiM.
„Priština gleda na svaki način da to ospori, kao i sve ono što je njihov predstavnik potpisao sa našim premijerom. Oni žele da naprave jedan presedan, da oduzmu imovinu ’Telekoma Srbije‘, odnosno da proglase da je sva imovina ’Telekoma Srbije‘ na Kosovu i Metohiji zapravo imovina ’pošte‘ i ’telekoma Kosova‘. I to iako je 90 odsto imovine koju ’Telekom Srbija‘ ima u našoj južnoj pokrajini napravljeno posle 1999. godine, poput zgrade u Kosovskoj Mitrovici koja je podignuta 2004. godine“, objašnjava Đurić za Sputnjik.
On dodaje da „iako imamo svu dokumentaciju o imovini, vrlo često se u Briselu ne razgovara samo razumom i argumentima, već kolege iz Prištine pokušavaju da razgovaraju argumentima sile, računajući da će dobiti podršku međunarodne zajednice za takve stavove“.
„Zato imamo i tako drske ideje i predloge Prištine, poput toga da im se omogući pristup sistemu ’Telekoma Srbije‘ da bi mogli da prisluškuju građane Srbije, po nalozima njihovih sudova. Naravno, tako nešto ne dolazi u obzir i mi o tako nečemu ne želimo ni da razmišljamo“, napominje direktor Kancelarije za KiM.
Da se Albanci inače ponašaju po principu „čije su ovce, toga je i livada“, nije ništa novo kad je reč o mnogo čemu, a posebno o imovini. Samo imovina u vlasništvu „Telekoma“, prema procenama nezavisne revizorske kuće, na teritoriji Kosova i Metohije predstavlja 7,5 odsto ukupne imovine tog preduzeća. Ukupna šteta naneta „Telekomu Srbija“ na KiM, na osnovu oduzete imovine, izgubljene dobiti, oduzetih prava i obaveze isplaćivanja ličnih dohodaka raseljenim bivšim radnicima tog preduzeća, do sada iznosi oko 1,4 milijarde dolara.
Ali to je samo kap u moru. Od 1999. godine od kada je misija Unmik preuzela kontrolu nad južnom srpskom pokrajinom, razni akti i uredbe koje su donosili šefovi te misije, koristeći pravno nedovoljno jasno definisane mogućnosti funkcije koje su obavljali, omogućili su Albancima da državna i društvena svojina Srbije — postane „vlasništvo“ takozvane države Kosovo. Tako je, osim imovine „Telekoma“, Unmik na raspolaganje Kosovu predao do 2003. godine vrednost do tada pobrojanih nepokretnosti države Srbije na Kosovu i Metohiji u vrednosti od oko 1,5 milijardi evra. Prema podacima Vlade Srbije, 58 odsto imovine na Kosovu i Metohiji pripadalo je Srbima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i preduzećima u državnom vlasništvu.
Samo objekti JP EPS-a na teritoriji Kosova i Metohije vrede više od tri milijarde dolara. EPS i Republika Srbija su i poslednjih godina imali znatna ulaganja u održavanje i opremu za energetski sistem na Kosovu i Metohiji. Pored toga, EPS od 1999. godine izdvaja između 20 i 22 miliona evra na godišnjem nivou za nadoknade za 8.000 radnika koji su 1999. godine protivpravno proterani sa posla.
Imovina „JP Železnice Srbije“ vredi više od 500 miliona evra (7,81 odsto ukupne vrednosti osnovnih sredstava).
„NIS Petrol-Jugopetrol“ je do 1999. godine u svom vlasništvu imao 31 objekat (25 benzinskih stanica, pet stovarišta, poslovni prostor u Prištini i zemljište u Podujevu).
Čak je i Misija OEBS-a na Kosovu i Metohiji u izveštaju iz 2008. godine zaključila da će privatizacija na Kosovu ići teško jer je nejasna vlasnička struktura na KiM, pozivajući se još na period nacionalizacije privatnog vlasništva koje je po evropskim konvencijama — neprikosnoveno.
U državnom vlasništvu Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije nalazi se još i poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište — 24.500 hektara, službene zgrade — 1,24 miliona kvadratnih metara, poslovne zgrade — 145.000 kvadratnih metara, stambene zgrade — 25.000 kvadratnih metara, objekti posebne namene oko 4.000 kvadratnih metara i drugi građevinski objekti čija površina prelazi 750.000 kvadratnih metara.
Srbija i druge republike bivše SFRJ su u periodu od 1961. do 1990. godine investirale u Kosovo i Metohiju oko 17 milijardi dolara od čega je Srbija uložila 5,5 milijardi dolara ili 33 odsto. Od 1990. do 1992. godine iz Republike Srbije plasirano je oko 10 milijardi tadašnjih dinara na Kosovo i Metohiju preko posebnog doprinosa za razvoj koji je tada uveden. Od 1990. do 1998. godine Republika Srbija je preko Fonda za razvoj u Kosovo i Metohiju uložila 87,8 miliona nemačkih maraka, a preko svoje Direkcije za puteve još 89,25 miliona maraka.
Priština je uzurpirala i više od 130 objekata preduzeća „PTT Srbija“, od kojih su najveći broj zgrade pošta u koje je srpsko preduzeće decenijama ulagalo.
Na Kosovu i Metohiji se nalazi i dobar deo imovina Vojske Srbije. Samo vojni aerodrom „Slatina“ kod Prištine vredi oko 95 miliona evra. Kompleksi u okviru pomenutog aerodroma prostiru se na oko 4,5 miliona metara kvadratnih zemljišta na kome se nalazi 568 građevinskih objekata, od čega 156 objekata visokogradnje na površini od 47.024 metara kvadratnih.
Fond za razvoj Republike Srbije ima akcije u više od 160 preduzeća sa Kosova i Metohije, gde u najvećem broju slučajeva ima vlasništvo nad više od 51 odsto kapitala, o čemu je uredno obaveštena Kosovska poverilačka agencija (telo koje je osnovao Unmik). Ukupna potraživanja Fonda po tom osnovu su više od 200 miliona evra.
Spoljni dug Republike Srbije koji se odnosi na Kosovo i Metohiju iznosi oko 1,17 milijardi američkih dolara. Počevši od 2002. godine zaključno sa 31. decembrom 2007. godine, Republika Srbija otplatila je 335 miliona dolara kosovskog duga prema međunarodnim poveriocima. Takođe, ne smemo da zanemarimo ni unutrašnji dug koji se odnosi na potraživanja preduzeća sa teritorije centralne Srbije prema preduzećima sa Kosova i Metohije koja prema do sada prikupljenim i nepotpunim podacima iznose više od 250 miliona evra.
Otimanje imovine Republike Srbije i srpskih preduzeća sprovodi se kroz nelegalnu privatizaciju na Kosovu i Metohiji. Kosovo je do sada imalo oko 30 „privatizacionih talasa“ gde je prodato oko 300 preduzeća u društvenom vlasništvu. Pritom, na račun KPA (takođe čedo Unmika) uplaćeno je oko 280 miliona evra. Gotovo sva preduzeća u južnoj pokrajini prodata su Albancima sa Kosova i Metohije ili iz inostranstva.
Pored toga, preduzeća koja su do sada privatizovana prodata su po daleko nižoj vrednosti od tržišne. Najbolji primer za tu tvrdnju je privatizacija „Pećke pivare“ iz juna 2006. godine koja je prodata za iznos od 11,1 milion evra jednom albanskom biznismenu, što je, prema objektivnim procenama, iznos koji je 10 puta manji od realne tržišne vrednosti.
Do marta 2010. godine, prema podacima kojima je raspolagalo tadašnje Ministarstvo za KiM, Priština je privatizovala 545 društvena preduzeća, vredna 220 milijardi dolara, od kojih je, kako je svojevremeno pisao list „Politika“, zaradila 460 miliona evra. I ovde su u većini slučajeva 95 odsto kupaca bili Albanci.
Kosovskoj poverilačkoj agenciji (KPA) preostalo je da privatizuje još nekoliko stotina firmi, uglavnom na severu Pokrajine, a među njima je RMHK „Trepča“. Tu su još i kompleks hotela i skijališta „Brezovica“.
U međuvremenu je osnovana Kosovska agencija za privatizaciju, a u njenom upravnom odboru su tri međunarodna i pet kosovskih direktora. Godine 2010. kosovska agencija za privatizaciju počela je i sa procesom likvidacijske prodaje imovine društvenih preduzeća na teritoriji Kosmeta. Ta odluka doneta je u februaru te godine na sastanku UO agencije.
Do danas agencija je objavila četiri liste privatizacionog tendera za prodaju imovine koje su obuhvatale 85 jedinica. Prodate su 64 jedinice, a inkasirano je nešto više od 12 miliona evra. Prodavane su zgrade, parking prostori, magacini, ali i zemljište, odnosno sva imovina koja je u vlasništvu društvenih preduzeća, stoji na sajtu kosovske privatizacione agencije.
