Buntovne žene iz Istočne Evrope uvek su bile u modi na zapadu kontinenta. Tako je bilo sa Verom Zasulič, nihilističkom teroristkinjom i revolucionarkom iz 19. veka, tako je bilo i sa bliskom Lenjinovom saradnicom, feministkinjom i zagovornicom slobodne ljubavi Aleksandrom Kolontaj.
Te dve žene postale su paradigme ženskog buntovništva koje dolazi iz Rusije. Zasuličeva je plenila šarmom i obrazovanošću u švajcarskim, belgijskim i londonskim salonima iako je bila ubica. Slava Kolontajeve na Zapadu bila je tolika da ju je Staljin imenovao za ambasadorku u Švedskoj, umesto da je, kako je prvobitno nameravao, pošalje u logor.
U naše vreme, ulogu te dve dame preuzele su članice pank sastava „Pusi rajot“. Taj bend se tako lepo uklapa u postfeminističku paradigmu da je pravo čudo da njihov slučaj, kao dokaz „putinovskog despotizma“, do sada nije iskorišćen u propagandne svrhe zapadne filmske industrije. Jer, prema zapadnim kritičarima, te pankerke dele sudbinu navedenih dama, koje su bile žrtve despotskih vlada.
Rusi su od početka Hladnog rata u zapadnoj filmskoj industriji imali ulogu negativaca, bilo da se radi o komunističkim aparatčicima i špijunima, bilo da se radi o mafijašima ili samom Vladimiru Putinu. Međutim, tvrdi pristup zamenjen je daleko sofisticiranijim pristupom u filmu „Beba Bridžit Džons“.
U poslednjem nastavku tog serijala, izabranik Bridžitinog srca Mark Darsi, paradigma britanskog viteza, brani od izručenja u, u početku neimenovanu, istočnjačku despotiju takođe neimenovanu žensku pank grupu. Iako se u početku nigde ne govori o Rusiji i „Pusi rajot“, do kraja filma svima je jasno o čemu se radi.
Iako pankerke Darsiju neopisivo idu na živce, on se drži svojih viteških principa zbog kojih ga je Bridžit i zavolela — ne obazire se na to koga brani, već od čega ih brani i koje principe brani. Brani ih od nepravedne zatvorske kazne i brani princip slobode govora za koji je spreman da žrtvuje sve, pa čak i sopstvenu ljubav prema Bridžit.
Pitanje je, međutim, kako bi se Mark Darsi postavio da su „Pusi rajot“, ono što su uradile u Crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi, isto uradile u Katedrali Svetog Pavla u Londonu i pozivale na rušenje britanske monarhije ili u Vašingtonskoj katedrali pozivajući na ubistvo Baraka Obame? Kako bi se taj paradigmatični britanski vitez na belom konju tada postavio? Da li bi mu i tada najsvetije pravo na svetu bila sloboda govora?
Da je film, pored ostalog, i propagandno sredstvo, poznato je odavno. Vikiliksovo prošlogodišnje otkriće povezanosti moćnih holivudskih studija sa vašingtonskim establišmentom samo je potvrdilo ono što se i inače znalo, a nije bilo moguće dokazati. Međutim, filmovi, serije i knjige poput „Dnevnika Bridžit Džons“ do skoro nisu bile u fokusu zapadnih političkih propagandnih delatnika, barem ne otvoreno i direktno.
Sa zaoštravanjem odnosa između Zapada i Rusije, ponovo se pojavila potreba, ona koja je postojala za vreme Hladnog rata, da se „zapadni stil života“ promoviše na otvoreniji način.
Međutim, izgleda da su zapadni propagandisti zaboravili da je svet odavno postao globalno selo i da se stilovi života na zapadu, istoku, jugu i severu veoma malo razlikuju. Sa Bridžit Džons mogu se identifikovati devojke širom sveta, kako one u Londonu i Njujorku, tako i one u Beogradu, Moskvi, Novosibirsku, Tokiju ili Džakarti.
Taj problem pokušavaju da prebrode praveći razliku između „Putinove despotije“ i demokratskih društava Zapada. I tu pokušavaju da, zamagljivanjem stvarnosti, izbegnu suštinsko pitanje. Koja su društva demokratskija, ona u kojima je podrška predsedniku i vladi ispod 50 odsto, kao što je to slučaj u Francuskoj ili SAD, ili ona gde je podrška iznad tog broja?
Da podsetimo, podrška Vladimiru Putinu kreće se iznad 80 odsto, podrška francuskom predsedniku Fransoa Olandu je oko 15 odsto. Gubitak vere u „tradicionalne političke partije“ na Zapadu sličan je onome u vreme pred dolazak fašista i nacista na vlast.
Stvaranje neprijatelja od Rusije nije način da se vera u zapadnu demokratiju obnovi iz više razloga. Prvo, Rusija je prihvatila demokratske vrednosti još pre više od dve decenije. Od tada ona sledi demokratski put — izbori za Dumu to i pokazuju.
Drugo, i za Zapad možda još važnije, izmišljanje neprijatelja nije u demokratskoj, već u fašističkoj i komunističkoj tradiciji. Ma kako sofisticirana bila, antiruska propaganda neće pomoći liberalima i socijaldemokratama da zadrže vlast, već onima koji žele da stvore orvelijansko društvo totalne kontrole.
Na to ko pokazuje takve težnje, ukazali su nam ljudi poput Edvarda Snoudena i Džulijana Asanža. Njihovi štabovi ne nalaze se u Moskvi, već u Vašingtonu. Nije Putin osnivao tajne zatvore po Evropi, već Džordž Buš.
I zato, ako Mark Darsi, taj vitez-uštogljenko sa nepogrešivim džentlmenskim osećajem za pravdu, treba nekoga da zastupa zbog uskraćivanja slobode govora, to su upravo Snouden i Asanž, jer njih trojica zapravo dele iste vrednosti.
