Mlada srpska glumica Biljana Mišić uspešno gradi karijeru u Americi. Od 2011. godine živi u Los Anđelesu i za kratko vreme je ostvarila uloge u nekoliko holivudskih filmova glumeći sa Džonom Vojtom i Majklom Medsenom
Međutim nedavno je kod sebe otkrila jedan novi umetnički talenat — stvaranje kolaža, čemu se intenzivno posvetila u poslednje vreme. Sa samo svoje prve tri slike izložene u jednoj od renomiranih galerija u Santa Moniki, Biljana je izazvala ogromnu pažnju među američkim umetničkim svetom.
A inspiraciju za njeno najnovije delo pronašla je kod ruskog pisca Vladimira Megrea. Biljana ne krije da je veliki zaljubljenik u rusku književnost. Za Sputnjik je ispričala koje su to prednosti i mane života u Holivudu, kako je došla na ideju da se oproba u drugoj vrsti umetnosti i kojim će putem nastaviti da gradi svoju karijeru.
Vladimir Nikolajevič Megre je postigao svetski uspeh sa zbirkom knjiga „Zvoneći kedri Rusije“ pišući o Anastasiji, pripadnici staroveraca, devojci koja je ceo život provela u sibirskoj tajgi, živeći u skladu sa jednostavnim, univerzalnim prirodnim zakonima. Kako ste došli do ove knjige i na koji način vas je ona inspirisala?
— O Megreovoj Anastasiji i „Zvonećim kedrima Rusije“ sam slušala nekoliko puta od jednog mog veoma mudrog prijatelja, ali sam tek letos, dok sam bila u Srbiji, imala priliku da se susretnem sa ovom knjigom. U četvrtoj knjizi „Stvaranje“ se govori o čoveku kao gospodaru svemirskih energija koji nastavlja Božje delo putem stvaralačke energije ljubavi. I ta priča me je inspirisala da napravim svoj poslednji kolaž pod nazivom „Co-Creation“ ili „Stvaranje“.
Planirate i da svom najnovijem delu date ime po Megreovoj junakinji. Da li strepite kakve će reakcije izazvati vaši kolaži na drugoj strani sveta, politički i kulturološki suprotnoj od Rusije?
— Umetnički jezik je univerzalan, on ne zna za granice i političke barijere. Ja svoju inspiraciju pre svega pronalazim u prirodi, a Anastasija govori o povezanosti čoveka i prirode, o tome da treba da se vratimo svojim korenima, prirodi i da živimo u skladu sa njom. Da je to jedini način da budemo sretni, da živimo u miru i spokoju, bez bolesti, patnje i loših emocija. U knjizi je jako lepo verbalizovano sve ono što ja pokušavam da izrazim putem simbola na svojim kolažima. Umetnici širom planete oduvek inspirišu jedni druge. Misli i misije su im povezane. Sve je to jedna kokreacija.
Kako ste došli na ideju da se pored glume oprobate i kao vizuelna umetnica?
— Tokom mog boravka u Americi uglavnom su mi nudili uloge ruskih špijunki ili posrnulih devojaka sa par scena u nekoj TV seriji ili filmu, obično sa teškim istočnoevropskim akcentom i lakim plastičnim pištoljem, a to nijednom glumcu koji je u pozorištu igrao Šekspirove, Krležine i Handkeove komade ne može da prija. U jednom trenutku sam odlučila da napravim svoju tablu želja, sa idejama u kom pravcu treba da se razvijam, kako želim da moj život izgleda i ko sam zapravo ja. I po toj tabli sam lepila sve što me je u tom trenutku inspirisalo. Fotografije životinja, prirode, drevnih civilizacija i raznih simbola koje sam pronalazila u starim magazinima, novinama i kalendarima. Kada sam nakon skoro dva meseca zalepila poslednji papir, shvatila sam da sam u stvari napravila svoje prvo vizuelno umetničko delo, koje sam kasnije nazvala „Dalijev prestol“.
Iza vas je već jedna grupna izložba, gde ste imali priliku da izlažete sa renomiranim američkim umetnicima… Vaši prvi radovi su izazvali veliko interesovanje, a neki su čak i prodati za poveću sumu novca… Da li ste očekivali ovakav uspeh na samom početku?
— Imala sam samo veliku potrebu da se izrazim i verovala da će me ljudi razumeti ako to budem radila iz srca, celim svojim bićem. Ali svakako da nisam mogla ni da pretpostavim da ću već nakon nekoliko meseci rada i sa samo svoja prva tri kolaža imati izložbu u prestižnoj galeriji na samoj promenadi u Santa Moniki. Reakcije ljudi na moje radove su bile neverovatne, prosto nisam mogla da verujem. Nikada nisam dobila toliko pohvala, toliki aplauz, takvu podršku, čak ni posle jedne pozorišne ili filmske premijere. A onda je prvu sliku kupio jedan od trenutno najvećih holivudskih producenata na svetu Dejvid Majsel, koji je radio filmove „Ajronmen“ i „Ljute ptice“. Sada se nekoliko mojih radova nalazi u jednom od najlepših hotela u Los Anđelesu „Petit Ermitaž“ i ljudi svakodnevno imaju priliku da ih vide.
Da li uskoro planirate i neko samostalno izlaganje?
— Svakodnevno vredno kreiram, nekada i po 12 sati dnevno. Imam viziju jednog svog umetničkog projekta koji bi obuhvatio sve ono na čemu sam dosad radila i razvijala sebe kao umetničko biće. Još uvek ne znam da li će za to biti potrebno šest meseci, godinu dana ili dve godine, ali vizija svakako postoji.
Kakav je sam proces nastajanja kolaža? Koliko je zahtevan i koliko vam vremena oduzima?
— Sama priprema, to jest prikupljanje materijala obično traje nekoliko nedelja. Uglavnom vikende provodim u radnjama sa polovnom robom ili na buvljacima skupljajući stare magazine, novine, kalendare… Izrada samog kolaža traje između dva meseca do pet meseci, zavisi od inspiracije i materijala koji mi je na raspolaganju. Proces je vrlo intenzivan i zahtevan, lični i kolektivni. Menjam se, učim i sazrevam sa svakom svojom novom kreacijom.
Kako se vaš najnoviji hobi, likovna tehnika, odrazio na vašu profesiju — glumu? Kojim putem ćete nastaviti da gradite karijeru?
— Sebe doživljavam kao univerzalnog umetnika koji se izražava na razne načine, kroz različite medije. Trudim se da stalno radim na sebi, da istražujem i pre svega da se ne ponavljam. Gluma je moja prva i velika ljubav, puno toga me je naučila i ja sam joj beskrajno zahvalna. Trenutno sam u vizuelnoj vizionarskoj misiji i svoje ideje i unutrašnja prožimanja preciznije mogu da izrazim kroz slike i simbole, ali ko zna na kakav će me put život povesti za pet ili deset godina.
