Pevala je i na ratnim žarištima, ali i pred brojnim svetskim državnicima i liderima.
U eksluzivnom intervjuu za Sputnjik Tamara Gverdiciteli govori o svom životu i radu, o Srbiji i Srbima, o Kusturici, o ogromnoj popularnosti Đorđa Marjanovića i Radmile Karaklajić u Sovjetskom Savezu…
Vaša biografija je zadivljujuća. Osim što ste u svetu priznata umetnica, Vi ste još i majka, a neki kažu i „prava gruzijska žena“. A šta biste Vi rekli — ko je Tamara Gverdiciteli?
— Ja sam žena iz muzike. Najvažnije za mene je to što sam ja umetnica, a biti umetnica je veoma teško. Možda i najteže.
Rođeni ste u Tbilisiju (u Gruziji), ali ste živeli i u Parizu, Njujorku i Bostonu. Zašto ste na kraju izabrali baš Moskvu za život?
— Bilo je to vreme kada su umetnici masovno odlazili iz Sovjetskog Saveza. Ja sam tada imala ugovor u Parizu i tamo sam provela četiri godine, a zatim je usledila Amerika. U Americi je, zajedno sa mojom majkom, živeo i moj sin Sandro, koji se tamo školovao. Ja sam uglavnom putovala. Neću reći da sam živela u svim tim gradovima, već sam nekako uvek putovala iz Moskve u Pariz, iz Moskve u Njujork i uvek se ovde vraćala. Međutim, već dvehiljaditih godina ruska Vlada i gradonačelnik Moskve Jurij Luškov su se pobrinuli da sve umetnike vrate u zemlju. I ja sam imala osećaj da bi to bila ispravna odluka. Mislim da je u Moskvi, naročito u to vreme, bilo moguće ostvariti velike kreativne, stvaralačke ideje, umetničke fantazije. Dobila sam ponudu da sa Vladimirom Zeljdinom igram u predstavi „Don Kihot“. Ja sam igrala Dulsineju. I to je, naravno, bio jedan veliki razlog zbog kojeg sam se vratila. A bilo je i mnogo turneja… Sve su to bili neki moji razlozi zbog kojih sam rešila da ostanem u Moskvi, uprkos tome što je moj sin završio školu u Americi i otišao u London, gde je nastavio svoje školovanje. Osim toga, za nas ljude iz Sovjetskog Saveza, a posebno Gruzije, Moskva je uvek bila veoma gostoprimljiva, posebno u umetnosti. Samim tim se moja odluka da živim baš u Moskvi može i time objasniti.
Imali ste turneje po celom SSSR-u, a nastupali ste i na najvećim svetskim scenama od Moskve do Njujorka, ali i u Beogradu… Po čemu pamtite taj nastup i kakav utisak su na Vas ostavili Srbija i srpski narod? Planirate li ponovo da dođete?
— Nosim predivne uspomene iz Beograda, koje su me ostavile bez daha. Nastupala sam u Ruskom domu. Kada se toga setim, u meni se bude najlepše, najtoplije emocije. To je za mene bio veliki susret sa srpskom, beogradskom publikom i uopšte sa Srbijom. Vuče me da ponovo odem u Beograd, ne toliko da nastupam, već da ponovo vidim taj grad, da ga ponovo doživim, osetim, bolje upoznam… Tamo imam i puno prijatelja…
Šta Vam sam se najviše dopalo?
— Bila sam pozvana na Kusturičin festival na Mokroj Gori i veoma sam srećna što sam upoznala takvog čoveka. Mi smo došli u Beograd, a potom smo autom nastavili put do Mokre Gore. Ostala sam zadivljena svim onim što sam videla i doživela. Ali, za mene je oličenje svega najboljeg naravno Kusturica, jer on ima sve kvalitete. Jednom u sto godina takav čovek se rađa! Osim toga, mislim da jako dobro razumem srpski narod, i taj način života i tu predivnu muziku… Srbi su veoma dobri, odvažni, hrabri ljudi, koji se veoma razlikuju od drugih evropskih naroda. Ja bih volela da srpski narod sačuva taj identitet, kolorit. To je zadivljujuće. To čini narod velikim! To kada se on ne pokorava situaciji, kada on ume da se bori i da se brani, a pritom je tako muzikalan, i tako liričan…
Koliko poznajete srpsku muziku? Znam da pevate na skoro 10 jezika, a da četiri-pet tečno govorite. Da li ste nekad pevali neku pesmu i na srpskom?
— Još ne, ali pripremamo, mi intezivno učimo reči, jer je Bregović ovde dolazio. Kao prvo, ja Kusturičine filmove znam i svu tu muziku pokušavam da utkam u dušu, zato što je ona meni vrlo bliska po melodiji, intonaciji koja je inače tipična i za Odesu u Ukrajini, odakle je moja majka, Moldaviju, Rumuniju. Mene kao umetnicu balkanska muzika prosto oduševljava.
Srpski, a tada jugoslovenski pevači, poput Đorđa Marjanovića i Radmile Karaklajić, bili su velike zvezde u SSSR-u. Vi ste u to vreme još bili devojčica, ali da li se sećate tog perioda? Po čemu ga pamtite?
— Bila sam mlada, ali ja sam obožavala jugoslovensku muzičku scenu… Mislim da su svi ti ljudi jako mnogo uradili za Jugoslaviju, za srpsku muziku i pesmu. Njih su obožavali moji roditelji. I sećam se koliko sam bila oduševljena kada sam na televiziji gledala „Plavi plamičak“, zabavnu emisiju koja se prikazivala u SSSR-u, i kada su se tu pojavili Đorđe Marjanović i Radmila Karaklajić. To je za mene bila ogromna radost. Kada nastupaju tako veliki umetnici to je uvek „praznik života“ i pravo uživanje u umetnosti.
Čula sam da Vam je na svadbi, 1984. godine, bila i tadašnja premijerka Velike Britanije Margaret Tačer. Kako je do toga došlo?
— To se dogodilo slučajno. U to vreme je Eduard Ševarnadze bio sekretar Komunističke partije Gruzije. Tog dana je u Gruziju doputovala Margaret Tačer i trebalo joj je pokazati sreću sovjetskog čoveka. Baš tog prelepog dana bilo je otvaranje Dvorca za venčanja. To je bilo vreme komunizma. Ljudi se zapravo tada nisu venčavali kao sada, već su dolazili tamo da registruju brak, da se potpišu i razmene prstenje. Sećam se, zasvirao je „Marš Mendelsona“ (Svadbeni marš) i otvorila su se vrata, a kroz njih su ušli Ševarnadze i Tačerova. Svi smo bili u šoku! Tamo je bilo mnogo mladenaca i njihovih gostiju, oko 600 nas, ali se namestilo tako da je sela za moj sto. I bilo je divno — vino je teklo u potocima, služila su se najlepša jela, pevale su gruzijske pesme, držale su se zdravice. Tačerova je bila oduševljena. Ona je bila iznenađena kako obični ljudi u jednoj tako zatvorenoj zemlji kakav je bio SSSR mogu da budu tako srećni. Za nju je to verovatno bila mala epizoda u životu, ali ja sam sigurna da je to dotaklo njenu dušu. Ona je videla koliko su ti ljudi originalni, jedinstveni, svoji…
Tačerovoj niste pevali, ali ste tokom dugogodišnje karijere nastupali pred brojnim političkim liderima…
— Imala sam 10 godina kada je u Gruziju došao Fidel Kastro. Bila sam u dečijem ansamblu „Mziuri“, i mi smo pred njim nastupali. Tada sam prvi put u životu videla nekog tako velikog i značajnog. Pred njim sam na španskom jeziku otpevala pesmu „Granada“. A onda je za mene usledilo veoma prijatno iznenađenje — on se rukovao sa mnom i pohvalio me… Potom je dolazio Januš Kadar, predsednik Mađarske. Kasnije sam imala dosta nastupa pred sovjetskim liderima, takođe pred predsednicima stranih zemalja i pred aktuelnim ruskim rukovodstvom…
Sigurna sam da ste u karijeri imali mnogo zanimljivih događaja prilikom susreta sa publikom. Šta nikada neće zaboraviti? Da li je tačno da je jedan obožavalac hteo da Vam pokloni avion?
— Da, to je istina. On je bio oduševljen mojim stvaralaštvom i to ga je podstaklo na to da mi pokloni avion. Bilo je dosta raznih doživljaja, ali ovaj je možda najupečatljiviji.
Kakvi su Vam dalji planovi? Da li ste se umorili ili su muzika i scena nešto bez čega ne možete?
— Umor od scene? Dešava se… Ali, scena je istovremeno, moglo bi se reći, i sveto mesto. Ja se trudim da pošteno i časno radim svoj posao. Veoma je važno da umetnik bude iskren i pred sobom i pred publikom. I mislim da dokle god on uspeva da bude iskren i interesantan da će ga publika uvek čekati i voleti. Naravno, aplauzi su ti koji nam daju pravo da budemo na sceni, jer niko neće tek tako, bez razloga da aplaudira. Ali, ako ti aplaudira svet, ako te priznaje, onda si na pravom mestu. Aplauzi su posebna energija, a scena je posebno mesto.
Kada se osvrnete iza sebe, da li biste izabrali isti put ili biste, ipak, nešto promenili? Ima li nešto zbog čega se kajete, privatno ili poslovno?
— Naravno da ima stvari koje bih promenila, ali ne bih menjala suštinu. Međutim, postoje greške koje bih volela da sam zaobišla. Čak ne ni greške, već neke ljude na tom putu. Ali, što se kaže, sve je to život. Ali, ja ću zato i dalje uživati u muzici i lepoti.
