Dobitnik najprestižnije nemačke filmske nagrade „Grime prajs“ postao je nepoželjna osoba u sopstvenoj zemlji: ne stižu ponude za snimanje novih filmova, a dokumentarac „Smrtonosna prašina“ (Todesstaub) nikad nije bio prikazan na nemačkoj televiziji. O razlozima te zabrane, zločinima NATO-a i kompenzacijama porodicama žrtava osiromašenog uranijuma Frider Vagner je govorio u ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik.
Gospodine Vagneru, zašto Vaš film nikad nije video svetlost dana?
— „Smrtonosna prašina“ je zasnovana na filmu „Doktor i ozračena deca Basre“ (Der Arzt und die verstrahlten Kinder von Basra), koji sam snimio za televiziju VDR. Taj film je bio prikazan 2004. godine, na godišnjicu tragedije u Černobilu. Iako je film dobio evropsku televizijsku nagradu „Ekomedija“ (ÖkoMedia), on nikada nije bio ponovo prikazan. Izneo sam nekoliko predloga za nove filmove, ali rukovodstvo VDR je ćutalo. Na kraju sam pitao šefa redakcije, sa kojim sam imao odličnu saradnju, zašto se to dešava. On je oprezno odgovorio: „U redakciji se smatraš inadžijom. I ono što je najvažnije — teme koje predlažeš su veoma komplikovane. To je sve što za sada mogu da ti kažem“.
A šta nije u redu sa temom?
— Pre godinu dana razgovarao sam sa urednikom časopisa „Špigl“ Zigesmundom fon Ilzemanom, koji je još 2001. godine napisao odličan tekst o smrtonosnoj prašini. U tom članku Ilzeman je detaljno objasnio koliko je ona opasna i kritikovao tadašnjeg nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga. Urednik „Špigla“ mi je rekao da je korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom tabu-tema u Nemačkoj. Čak i njemu, novinaru koji se već odavno bavi tom temom, nijedna televizija ili štampano izdanje ne bi dozvolili da objavi nešto tim povodom.
Kakve su posledice primene municija sa osiromašenim uranijumom?
— Utvrđeno je da ako se od osiromašenog uranijuma napravi oštra „palica“ kojoj se da ubrzanje, ta palica će proći kroz beton, čelik ili čak kroz armirani beton kao nož kroz puter. Naravno da su proizvođači naoružanja počeli da koriste te osobine, tim pre što za to oružje nije potreban barut. Pritom, ta „palica“ se dodatno zaoštrava, ona se vrti i dešava se ono što se dešava sa špicem olovke tokom oštrenja u rezaču.
Isto to se dešava i sa osiromašenim uranijumom. Ako se ta materija zagreva do temperature od 1.000 do 5.000 stepeni, ona naravno sagoreva i eksplodira. Dospevši, na primer, u tenk, ta materija prži sve unutra i izaziva eksploziju pri kojoj se sve raspada i leti na razne strane. Naravno, u deliću sekunde strada posada tenka.
Kako funkcioniše takozvana „smrtonosna prašina“?
— Pri visokoj temperaturi materija, osiromašeni uranijum, sagoreva do nanočestica, pri čemu je svaka njegova nanočestica sto puta manja od eritrocita. Pošto su one tako sitne i „putuju“ po celom telu, dolaze do mozga, ulaze u placentu, direktno u krv, u pluća, bubrege, kao i spermatozoide i jajne ćelije, izazivaju teške defekte kod novorođenčadi.
— Alijansa je stalno koristila takvu municiju, pre svega na Kosovu, kao i u Somaliji, Libiji, BiH, a pre toga tokom dve kampanje u Iraku. U Avganistanu municija sa osiromašenim uranijumom koristi se i dan danas. Trenutno tu vrstu municije poseduju 21 ili 22 zemlje, uključujući, naravno, i takozvane velesile, na primer, Rusija, SAD, Francuska, Velika Britanija.
Ali ne koriste sve velesile to oružje?
— Naravno da ne! Ali Amerikanci, koji su svojevremeno bez oklevanja koristili nuklearnu bombu, sada zajedno sa koalicionim partnerima koriste osiromašeni uranijum u ratovima koje je inicirao NATO. Pritom, Amerikanci ne vode računa o posledicama, iako je naučnicima dobro poznato koliko su one razorne. Bio sam i u Iraku i na Kosovu. Uzeli smo probe vode, zemljišta i pronašli smo osiromašeni uranijum, a što je najgore, i takozvani uranijum 236, koji ne postoji u prirodi, nego se proizvodi veštački.
Zar se korišćenje osiromašenog uranijuma ne može smatrati zločinom protiv čovečnosti, kao korišćenje hemijskog oružja?
— To jeste ratni zločin. Mnogi naučnici, sa kojima sam razgovarao, nazivaju osiromašeni uranijum oružjem za masovno uništenje. Zato što njegove radioaktivne i visoko toksične nanočestice izazivaju kancer i leukemiju.
Da li su porodice žrtava osiromašenog uranijuma ikada pokretale proces pred sudom?
— Jesu, pre svega u Italiji, gde sada više nema nijedne nuklearne elektrane. Sto devet italijanskih vojnika koji su radili u međunarodnim misijama umrlo je od raka. Članovi porodica 16 preminulih vojnika su tužili državu. Bilo je utvrđeno da je tu bolest uzrokovalo upravo korišćenje osiromašenog uranijuma na Kosovu i u Iraku. Porodice su na kraju dobile kompenzacije u iznosu od 200.000 do 1,4 miliona evra.
Zašto se u celom svetu još uvek nije javno postavilo to pitanje i nisu se podigli veliki protesti protiv upotrebe uranijumske municije, na primer, u okviru UN, Amnesti internešenela ili među političarima?
— I sam se čudim zbog toga. Talasi protesta je trebalo da počnu odavno. To je trebalo da se dogodi još 2001. godine u Nemačkoj i u drugim evropskim državama kada se u štampi mnogo pisalo o velikoj smrtnosti portugalskih i španskih vojnika na Kosovu. Ministar odbrane Nemačke Šarping je zbog toga gotovo ostao bez svoje funkcije, ali potom su NATO i UN uradili sve da tu temu uklone iz medija.
