Tim povodima, „Sputnjik intervju“ se bavio američkim globalnim intervencionizmom i humanitarnim bombardovanjima. Da li je američka spoljna politika vođena visokim moralnim načelima, ili se tim moralnim načelima i humanitarnim pobudama samo sakrivaju američki interesi kao glavni uzročnik njihovog intervencionizma? O tome su za Sputnjik govorili predsednik NVO Istorijski projekat Srebrenica Stefan Karganović i docent na Pravnom fakultetu u Beogradu Miloš Jovanović.
Da li su nas Amerikanci 1999. godine bombardovali zato što su humani, kako bi sprečili naše zločine nad Albancima, ili pak, kao što su nekoliko godina kasnije naveli Strob Talbot (zamenik američkog državnog sekretara u administraciji Bila Klintona) i njegov saradnik Ed Noris, intervencija nije imala veze sa Albancima, već je izvedena zato što Srbija nije želela da sprovede „zahtevane društvene i ekonomske reforme“?
„Tačnijim mi se čini objašnjenje koje nudi Strob Talbot. Ne samo zato što je on po položaju vrlo kompetentan da se o tome izjašnjava, već je, ako to nešto znači, na univerzitetu bio i cimer Bila Klintona, što znači da je on imao i direktnu liniju ka samim vrhovima vlasti i mogao je da prati način razmišljanja na tom nivou. Druga hipoteza, o humanitarnoj brizi za Albance, najblaže rečeno je smešna i detinjasta. Da je njihova intervencija zaista bila humanitarna, makar na Kosovu Amerikanci ne bi upotrebljavali osiromašeni uranijum koji je ostavio trajne posledice za većinsko stanovništvo tamo, a to nisu Srbi nego Albanci… Drugim rečima, navodne humanitarne razloge za NATO intervenciju odbacio bih kao propagandne“, kaže Stefan Karganović.
Humanitarni razlozi bili su samo izgovor za NATO agresiju, slaže se i Miloš Jovanović, pronalazeći joj druge razloge:
„Tada je unipolarni svet bio na svom vrhuncu, i trebalo je svetu pokazati da se ne sme šaliti sa jedinom preostalom supersilom. Trebalo je, takođe, pokazati i da NATO itekako ima razloge da opstane i da postoji. Trebalo je demonstrirati i nesposobnost Evropske unije da sama reši problem, i verovatno je tu bio i čitav niz drugih geopolitičkih i čisto političkih razloga. Humanitarna intervencija je samo dobro došla kao izgovor i pokriće za golu politiku sile… Uostalom, da su SAD i njihovi saveznici hteli da kosovski problem reše mirnim putem, mogli su, a sve što su učinili, učinili su da do rata dođe.“
Osnove za tako obrazloženu kosovsku intervenciju NATO–a, moralnim razlozima dakle, postavljene su četiri godine ranije, kada je posle masakra u Srebrenici i formulisana spomenuta doktrina R2P.
Karganović kaže da se Srebrenica koristi na nekoliko nivoa, a da je jedan od tih nivoa njeno korišćenje kao moralne podloge za doktrinu humanitarnog intervencionizma, koja je samo plašt za sprovođenje interesa druge vrste.
„Ukratko, teza kaže da se u Srebrenici, nepažnjom i nejedinstvom zapadnih sila, dogodio genocid, što nas moralno obavezuje da nikada više ne dozvolimo da se nešto slično ponovi. Srebrenica je dakle rodno mesto humanitarnog intervencionizma, koji je prvi put bio primenjen na Kosovu, to jest protiv SR Jugoslavije. Posle toga imamo i niz drugih situacija u kojima je korišćen sličan mehanizam — u Iraku je Sadam Husein bio optuživan da otrovnim gasom ubija Kurde kojima je onda moralo da se pritekne u pomoć, usledila je Libija u kojoj je Gadafi tobože pretio da će da pobije sve svoje protivnike u Bengaziju, pa je Hilari Klinton, u svojstvu državne sekretarke, rekla da ne smemo da dozvolimo da se Srebrenica ponovi u Libiji…“, ističe on.
„Humanitarne“ intervencije SAD i njenih saveznika koje su usledile posle 1999. godine, napominje Stefan Karganović, rezultirale su ogromnim brojem mrtvih.
„U Libiji je, u sukobima i vazdušnim udarima NATO–a, pobijeno, procenjuje se, oko 50.000 ljudi. U Iraku — konzervativna procena — oko milion ljudi. Sirija, za sada, 250 do 300.000 ljudi. To je ljudski bilans tih ’humanitarnih intervencija‘, kojih ne bi bilo pod tim pseudo-moralnim opravdanjem da nije bilo zloupotrebe Srebrenice u političke svrhe“, ističe on.
Upravo događaje u Siriji — u kojoj je takođe pripreman teren za još jednu američku humanitarnu intervenciju koju je međutim sprečila Rusija, najpre diplomatski (2013. godine), a zatim i svojim vojnim angažmanom dve godine kasnije, na poziv legalnih vlasti u Damasku — Miloš Jovanović vidi kao prelomne.
„Svet očigledno izlazi iz onog unipolarnog momenta, u kojem ravnoteža snaga ne postoji. Prvi put se posle Hladnog rata dogodilo da jedna nezapadna sila vojno interveniše van svoje teritorije. Sama činjenica da se to dogodilo pokazuje da svet dolazi do uravnoteženja, zbog čega se i pojavljuje mogućnost pravednog, ili pravednijeg rešavanja sporova. I, što je još važnije, to je znak da će se američka spoljna politika obuzdati, jer sad protiv sebe ima silu kakvu nije imala još od raspada Sovjetskog Saveza… Ruska intervencija u Siriji značajna je i sa geopolitičkog aspekta, i sa aspekta međunarodnih odnosa, ali i sa aspekta malih država kakva je naša, jer nam pruža nešto veći manevarski prostor“, zaključuje Jovanović.
