Sanjati „američki san“ u Srbiji je vrlo često „zabranjena disciplina“. Posebno ako želite da uspete u nečemu gde vam je sem truda, talenta, jake volje i odricanja potrebno i mnogo novca. Tačnije mnogo, mnogo novca. Još ako se pored toga bavite i nečim neprofitabilnim, skoro da ste osuđeni na propast. Srećom, postoji slučajevi koji kazuju drugačije. Postoje ljudi koji svojim primerima pokazuju da, kad nešto dovoljno želite, tome posvetite ceo svoj život i marljivo radite, onda ništa drugo nije bitno. Ni u kojim uslovima stvarate, ni ko vam izlazi na crtu. Ni to što protivnici imaju svega više od vas. Bitno je samo da od sebe date sve što možete… A onda i sreća pomaže. Onda su i čuda moguća. Onda se i postaje šampion! Baš kao mladi Beograđanin Nikola Miljković.
Momak sa Karaburme, beogradskog prigradskog naselja, koji samo što je napunio 21 godinu, a već je stigao da ispiše najlepše stranice srpskog automobilizma, u prilici je da se okiti šampionskom titulom prvaka Evrope u brdskim stazama (EHCC). Ako mu to pođe za rukom, postaće najmlađi vozač u istoriji sa titulom prvaka Evrope! Posle 11 trka, prvi je u generalnom plasmanu, a poslednja trka, koja se vozi u nedelju 18. septembra u Hrvatskoj, odlučivaće o novom šampionu.
Iako u javnosti nije mnogo poznat, on je u svetu automobilizma već veliko ime. Debitovao je u šampionatu države sa nepunih 16 godina, u klasi jugo „mali N“. Prva trka mu je bila u Loparama, na brdskim stazama. Iako je padala kiša, a on po kiši nije vozio ni običan auto (do tada je vozio samo karting), a kamoli trkački, našao se na najvišem postolju. Završio je trku ispred vozača među kojima su mnogi bili više nego duplo stariji. Već tada je bilo jasno o kakvom se talentu radi. Ali, to je bio tek početak onoga šta će uslediti. Već te prve sezone Nikola pravi podvig kakav teško da će neko nadmašiti. Postaje najmlađi šampion države sa samo 16 navršenih godina. Uspeo je ono što niko ni pre ni posle njega nije — objedinio je titule i na brdskim i na kružnim stazama! Dosad je osvojio pet titula šampiona države, kao i „zlatnu kacigu“ za tri uzastopne pobede u generalnom plasmanu.
Danas se takmiči na „evropskom brdu“ i na pragu je da posle Dušana Borkovića postane drugi Srbin koji se okitio evropskom titulom. Ove sezone je od 11 trka pobedio na 7, od čega je u Francuskoj i Austriji uspeo da obori rekorde staza.
Ovi podaci sami po sebi zvuče impozantno. Ali nije to jedino što, uz mladost, Nikolu odvaja od konkurenata.
Pošto je automobilizam izuzetno skup sport i živi samo od sponzora, a u Srbiji gotovo da ih nema, vozačima je jako teško da se snađu. Tako, na primer, Nikola nema ni svoj automobil. Da bi uopšte mogao da se takmiči i pokaže koliko vredi, auto mu je pozajmio vlasnik drugog kluba „Real moto-sporta“, veliki zaljubljenik u auto-trke i čovek koji se bez ikakvih interesa, prepoznavši Nikolin ogroman talenat i želju za pobedom, ponudio da pomogne. Time je rešen samo jedan preduslov. Svaka trka košta mnogo. Samo cena seta guma kreće se od 1.200 do 1.600 evra. Pa tu treba dodati i ostali potrošni materijal — svećice, kočnice, diskove — kao i sam put, koji nekad iznosi i po 2.500-3.000 km, kad se trka vozi u Španiji ili Portugaliji. Miljkoviću pomaže, proizvođač ulja „Ravenol“, Autoservis „Tadić” i prijatelji „Tempo rejsig“ tima i to je pomoć bez koje ne bi mogao da bude deo priče evropskog brdskog karavana. Ali jedan sponzor ne može samostalno da zatvori finansijsku priču. Za to se bori sam Nikola, sa svojim ocem i porodicom. Svaka njegova trka je avantura za sebe, sa pitanjem da li će na nju uopšte otići, pa do toga koliko će uspeti da pripremi svoj auto. Većinu tog posla radi sam u svoj maloj garaži na Karaburmi, gde i zarađuje novac kako bi bar ono najosnovnije za trku mogao da reši. A to najosnovnije nisu ni gume ni kočnice ni menjač, nego gorivo za put i trku, i novac za putarinu. Kako bi uštedeo sredstva, vrlo često smeštaj i ne plaća, već spava u svom kombiju, kojim šlepa trkački auto. Pošto nema drugi trkački automobil za treninge, prinuđen je da tim kombijem i trenira, ako se to uopšte može nazvati treningom. Dok drugi „gaze“ svoje mašine i testiraju stazu i tutnje pored njega, on samo „upoznaje okolinu“, i to sa volanom koji na desnoj strani. Ništa to njemu ne smeta. Samo se smeška i čeka početak trke.
A tu počinje njegov svet. Svet u kome sve zaboravlja. Svet gde ništa „od pre“ više nije bitno. Ni kako je putovao, ni kako i gde spavao, ni kako su mu se mnogi smejali videvši ga da trenira kombijem. Zaboravlja i koliko su gume stare, da li im je ovo treća ili četvrta trka. Zaboravlja na svaki radni sat do ponoći u garaži. Sve staje. Motor se pali. Bruji. Auspuh puca. Zvuk za koji Nikola živi. Njegovih pet minuta upravo počinje. Sad je trenutak da pokaže da sve nije bilo uzaludno. Da su uloženi trud, nespavanje, rad, dovijanje… bili vredni ovoga. Ostaju samo on, volan, glasna mašina i ispucali asfalt. A to je njegov teren. To je njegova utakmica. To je mesto na kome je najbolji. Tu je trenutno prvi u Evropi.
Njegova konkurencija ima sve. Sponzore, timove mehaničara, ogromne budžete i godine iskustva. On nema ništa od toga. Ima samo krug prijatelja. Porodicu koja je uz njega uvek i svuda. Ali ima i hrabrost kao niko od njih. Ima srce koje kuca u ritmu njegovog motora, ima svoj san i čvrstu rešenost da ga ostvari. Ceo život je podredio tome. Sve staje u nedeljnu trku. Hoće li izdržati? Da li će uspeti? Pa i ne mora… On je već šampion. Šampion svoje priče… A takvima i titula evropskog šampiona odlično pristaje.
Srećno, Nikola!
