Do određenog momenta, životi sada već bivšeg lidera SDP-a Zorana Milanovića i sadašnjeg predsednika HDZ-a Andreja Plenkovića išli su istim putem. Obojica su u Ministarstvo spoljnih poslova Hrvatske ušli gotovo istovremeno, 1994. godine, kada su počeli da grade diplomatsku karijeru.
Važili su za sposobne, vredne i marljive diplomate, sve do kraja milenijuma, kada se opredeljuju za različite političke opcije. Milanović se upisuje u SDP i nastavlja da gradi političku karijeru, Plenković postaje šef kampanje Mate Granića, predsedničkog kandidata HDZ-a na izborima 2000. godine.
Takav izbor dvojice mladih diplomata mnogima je izgledao čudan, jer je sve govorilo da će se Plenković zbog oca Maria, koji je nakon sloma „Hrvatskog proleća“ obavljao nekoliko važnih funkcija, opredeliti za SDP, a Milanović, čiji je otac Stipe bio saradnik Vlatka Pavletića, HDZ-ovog predsednika Sabora, opredeliti za HDZ.
Međutim, dogodilo se obrnuto. Putevi dvojice mladih diplomata se razilaze — Milanović nastavlja da gradi političku karijeru, a Plenković se vraća u diplomatiju i član HDZ-a postaje tek 2011. godine.
Dok je Milanović odavno zaboravio na diplomatski takt, Plenković ga se i dalje drži. Pažljivo bira reči, odmeren je, ne povisuje ton, teško ga je isprovocirati. Neki te njegove osobine vide kao manu, između ostalog, i zato što koristi činovnički rečnik. Takođe, zamera mu se i nedostatak žara.
Oni koji ga poznaju, međutim, reći će vam da je Plenković strastven, ali da zna da se kontroliše. Takođe će vam reći da je bio izvrstan diplomata koji, kada nešto zacrta, to i ostvari.
Sada, kao šef najjače partije u zemlji Hrvatske demokratske zajednice, rešen je da stranku na čijem se čelu našao reformiše iz korena. Da je pretvori u modernu, konzervativnu stranku desnog centra.
To neće biti lak zadatak, jer već su postojali pokušaji da se HDZ pretvori u tako nešto. Ivo Sanader, čovek koji bi, da nije bio pohlepan, u istoriji ostao upamćen kao najtalentovaniji političar i državnik postjugoslovenskog prostora, već je pokušao sa detuđmanizacijom HDZ-a i njenim profilisanjem kao stranke desnog centra.
Do Tuđmanove smrti HDZ je bio čudan populistički galimatijas ideologija: Starčevićeve državotvornosti, Radićevog republikanizma i ustaškog sentimenta, ne pozivajući se direktno na Pavelića, ali tesno koketirajući sa njegovim sledbenicima. Kada im je bilo potrebno da se pozovu na neku levu ideju, pozivali bi se na Andriju Hebranga, hrvatskog i jugoslovenskog komunistu.
Od Tuđmanove smrti HDZ je u potrazi za novim identitetom. Sanader je prvi pokušao da stranku definiše kao stranku desnog centra, međutim, sa njegovim padom, pala je i ta ideja. Sanaderovi naslednici, Jadranka Kosor i Tomislav Karamarko nisu bili kadri da posao nastave.
Plenković je posao transformacije HDZ-a započeo amputiranjem ustaških i starčevićanskih prilepaka — iz koalicije je izbacio pravaše, koji na izborima, okupljeni u koaliciju koja je okupila dobar deo pravaških i desničarskih stranka, nije dobila nijedno mesto u Saboru.
Za hrvatske građane je, međutim, od ideološkog profilisanja HDZ-a mnogo važnije kako će se Plenković izboriti sa brojnim aferama koje su mu ostavljene u nasleđe i na tom polju mu se najviše i zamera.
Iako se Plenković odrekao Karamarkove šovinističke retorike i njegovih pravaških trbuhozboraca, građani nisu dobili odgovor na pitanje kako je moguće da je ceo HDZ, zbog Karamarkovih veza sa mađarskom naftnom kompanijom MOL, bio upregnut u lobiranje za račun te kompanije, koja je, prema mišljenju većine hrvatskih građana, radila na štetu Hrvatske.
Šta će Plenković učiniti sa dugovima prema kompanijama koje su finansirale kampanju HDZ-a, hoće li te dugove stranka vraćati ili će kompanije biti namirivane po klijentelističkom principu, kao i do sada? Na to pitanje građani takođe nisu dobili odgovor.
Građani takođe nisu dobili odgovor ni na pitanje kako Plenković misli da pomeri stranku ka desnom centru i unapredi hrvatsko društvo ako se u njegovom okruženju i dalje nalaze ljudi poput Zlatka Hasanbegovića, ministra kulture koji otvoreno zagovara ustaške stavove, ili Darija Nakića, ministra zdravlja koji se trudio da smanji prava pacijenata, čime je stalno izazivao revolt građana.
U Plenkovićevom okruženju je i Predrag Šustar, ministar obrazovanja, čovek zbog koga je reforma obrazovanja u Hrvatskoj stala. Kako Andrej Plenković misli da sa tim ljudima reformiše stranku čiji je šef nedavno postao i državu kada postane premijer?
To su pitanja na koja, za sada, niko nema odgovor. Odgovori na ta pitanja delimično leže u Plenkovićevom kućnom vaspitanju. Otac Mario bio je univerzitetski profesor komunikologije, jedan od osnivača katedre za novinarstvo na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka. Majka Vjekoslava Raos Plenković bila je internista kardiolog, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji.
Roditelji su mu bili ljudi visokih moralnih načela, stoga se može izvući zaključak da su nešto od toga preneli i na svog sina. Međutim, i Ivo Sanader je visokoobrazovani intelektualac, pa mu to nije smetalo da postane jedan od najkorumpiranijih političara na prostoru bivše Jugoslavije.
Ipak, Plenkoviću treba dati vremena i uzdati se u to da je kao čovek, koji je veći deo svoje karijere radio na priključenju Hrvatske EU, svestan da populizam i šovinizam nisu rešenje, ni za HDZ, ni za Hrvatsku.
