Šta vam je ovaj koncert u Moskvi učinilo posebnim?
— Posebno je za mene bilo to što nikada ranije nisam ovde nastupao. Drago mi je da smo dobili priliku da ovde sviramo posle tih brojnih, velikih i važnih umetnika i muzičara koji su nastupali u ovoj sali. Oni su doveli do toga da nas ruska tradicija klasične muzike inspiriše i gura napred. Stvarno mi je bilo lepo — publika je jako kvalitetna, toliko su nas lepo slušali… A i sala ima sjajnu akustiku. Svi koji su nas dočekali stvarno su bili divni.
Da li ste imali priliku i da malo obiđete Moskvu?
— Jesam! Čim smo stigli, šetali smo čak deset kilometara. Možda za Moskvu to nije mnogo, ali za mene jeste. Nismo imali mnogo vremena, ali uspeli smo da vidimo centar grada. Oduševljeni smo velikim ulicama, arhitekturom… Ljudi su veoma fini i komunikativni.
Volite da svirate narodnu muziku, ponekad i pop — Abu, na primer — ali istovremeno svirate i klasičan repertoar. Koju vrstu muzike najviše volite, na šta ste posebno „slabi“?
— Slab sam na muziku generalno. Ne volim da je delim po žanrovima, nego je delim na muziku koja mi prija i muziku koja mi manje prija. Ali na sceni? Tu najviše sviram klasičnu muziku. Mislim da je to prvenstveno moj poziv. Time se bavim od svoje sedme godine — klasika je moj pravac. Ali povremeno, sa velikim zadovoljstvom, napravim neki aranžman za pop, rok ili tradicionalnu pesmu.
Znači, jednog dana od vas se može očekivati i neki… rep? „Nemanja Radulović izvodi Run–D.M.C!“
— (Osmeh) Zašto da ne? Ako je dobra stvar, i ako mi prija… Videćemo. Sada postoji ta sinteza žanrova, taj novi pravac — „krosover“… Ali ja mislim da je suštinski bitno nešto drugo. Vidim gde i kako treba da se pomogne, odnosno kojoj vrsti muzike je potrebna pomoć. Mnogi mladi ljudi zapravo i ne znaju šta propuštaju kad ne odu na koncert klasične muzike. I mislim da bi mi trebalo da sve to prezentujemo na malo drugačiji način — malo opuštenije, da ne bude sve toliko ozbiljno, kako bi koncert klasične muzike mogao i njima da se dopadne.
Da li to znači da, posmatrano sa strane, Mocart i Aba na neki način imaju istu vrednost?
— Mislim da muzika koja se sluša toliko dugo definitivno ima svoju vrednost. Mocart je za svoje vreme bio apsolutni rok star — ljudi su padali u nesvest kada se on pojavljivao. Mislim da čovek ne treba da pravi razliku između ljudi, ili između različite muzike. Ako se nekome nešto sviđa, samo neka ide u tom pravcu.
Zašto ste za koncert u Moskvi izabrali baš Hačaturijanovo delo? Ne bih rekao da je on trenutno „u modi"…
— Meni je njegova muzika uvek jaka, veoma slikovita — podseća na to neko doba o kojem sam čitao, gledao slike i fotografije. Ovaj koncert je inspirativan, fizički jak, emotivan, i s jedne strane veoma virtuozan… A s druge je krajnje liričan. Ta granica u kompoziciji je meni jako izazovna.
Ko su vaši omiljeni ruski kompozitori?
— Čajkovski. On ima tu izuzetnu liričnost u pisanju i melodijama. I Šostakovič, naravno, kao i Prokofjev. Nedavno sam imao šansu da sviram po prvi put delo Gabrijela Prokofjeva, unuka velikog Sergeja Prokofjeva, koji je napisao kompozicije za mene i za jedan orkestar u Francuskoj… Tako da se, eto, nastavlja ta tradicija sa velikim kompozitorima.
Kada se radi o muzici, kakva je po vašem mišljenju trenutna situacija u Srbiji? U kontekstu često pominjanog „odliva mozgova“…
— Ne mogu da kažem da imam realnu sliku, zato što nisam tamo svakodnevno. Iako živim u Parizu, život muzičara kao što sam ja više je obeležen stalnim putovanjima, po raznim zemljama. Ali ono što mogu da kažem jeste da svaki put kad dođem u Srbiju vidim da, bar što se koncerata i pozorišnih predstava tiče, i kulture generalno — uvek ima mnogo dešavanja, uvek su sale pune. To me jako raduje. Ne znam koliko su ti glumci ili muzičari plaćeni, ali to se po njima ne vidi, i to i ne treba da se vidi. Takva je naša uloga.
Mnogi kritičari primećuju da sada vaši nastupi više liče na neki šou…
— Ne znam da li je to šou, ili je običan koncert, ali mislim da svaki umetnik nečemu doprinosi. U današnjem svetu, nije dovoljno samo imati muziku, pult sa notama i muzičara koji ne zna da kaže publici „Dobro veče“. Tako se pravi ta razlika između dva sveta — onih koji su na sceni, i onih koji gledaju. Smatram da svaki koncert treba da bude spontan, a da svaki umetnik treba da sledi svoje srce… I mislim da to i moja publika prepoznaje.
Vi ste praktično postali ambasador srpske kulture — na isti način na koji je to, recimo, postao pisac Goran Petrović. Koje ste sve obaveze preuzeli stupanjem na „funkciju"?
— Ne mogu za sebe to da kažem. Ja samo volim da prezentujem ono što volim da radim. Uvek kažem gde sam rođen i odakle sam, i uvek mi je posebno drago kada sviramo u Beogradu. A ljudi iz drugih zemalja dođu i posete srpsku prestonicu, dođu da čuju koncerte… I ja se uvek tome iznova radujem.
