Muzički festival „Boljšoj“, koji je po četvrti put održan u Drvengradu na Mokroj Gori, pod budnim okom osnivača, proslavljenog srpskog reditelja Emira Kusturice, omogućio je susret raznih generacija muzičara, od talentovane dece koja tek uče prve note i taktove do velikih međunarodnih umetnika koji pune koncertne dvorane širom sveta i ushićuju publiku.
Među najdražim gostima ovog festivala bio je naš virtuoz na violini Nemanja Radulović, koji u muzičkom svetu za Srbiju znači ono što u sportu predstavlja teniser Novak Đoković.
Ovaj mladi muzičar pun je ljubavi prema muzici i prema ljudima. S istim žarom poklanja svoju dušu probranoj publici u koncertnoj dvorani i talentovanoj deci u kamernoj sali, tokom master klasa.
Deca su ushićena zbog susreta sa svojim profesionalnim idolom, neki od njih zbog treme ne smeju da odgovore sa „da“ ili „ne“ na pitanja koja im Nemanja postavlja, gledaju u pod dok ih on savetuje, ali proslavljeni violinista je strpljiv, pun razumevanja i ne prestaje da radi s njima sve dok im ne izmami makar sramežljiv osmeh. Muzički čas s Nemanjom Radulovićem je čas o razumevanju sopstvenih osećanja, strahova i želja i o razmeni pozitivne energije s ljudima.
Na Mećavniku je Nemanja nastupio sa svojim sastavom „Dabl sens“, koji čine njegovi prijatelji, muzičari iz Francuske i s prostora bivše Jugoslavije. Koncert je počeo putovanjem u barok, izvođenjem Bahovih kompozicija, nastavio se tradicionalnim i klasičnim melodijama ruskih kompozitora, da bi se u završnici usijao u zvucima rok muzike.
Radulović se priprema i za svoj prvi nastup u Moskvi, 6. septembra u pratnji Beogrfadske filharmonije. S velikim uzbuđenjem iščekuje koncert koji će biti održan u čuvenoj dvorani „Čajkovski“.
Posle četiri sata posvećenog rada s decom, učesnicima festivala „Boljšoj“, sa širokim osmehom pristaao je da zakasni na ručak i da razgovara s nama o svemu što nas zanima – o muzici, deci, festivalu, ljubavi i porodici, ali i o tragičnim događajima koji ovih dana potresaju svet.
Proveli ste četiri duga sata s decom, da li ste umorni?
— Ne, nikako! Volim da budem tu i da im dam neke ideje, da im pomognem, ne doživljavam sebe kao profesora. Zadovoljstvo mi je da im pomognem da nauče kako da stoje iza onoga što žele da sviraju.
Oni su nesumnjivo naučili od Vas dosta toga, pa makar i za tako kratko vreme, a učite li i Vi od njih?
— Naravno, zato što i oni imaju svoje ideje. Na studijama vas uče da svoj stil prilagođavate kompozitoru, tako da muzičari često zaboravljaju svoje želje i ono što osećaju. Naše sopstvene ideje su, međutim, najrealnije. Kompozitori su živeli pre mnogo godina, barem oni koje su oni danas ovde svirali, i siguran sam da ni ti kompozitori ne bi želeli da svaki put čuju svoje kompozicije na isti način. Svako od nas drugačije doživljava i čuje kompoziciju, tako da mislim da je najlepše kada vidite da neko oživi tu muziku koja je pisana pre toliko godina s nekim svojim ličnim pečatom.
A kada radite s decom, da li imate na umu nekog ko je Vama bio uzor, ko je na Vas uticao onako kako Vi sada nastojite da utičete na njih?
— To nisu samo muzičari, nego razne osobe koje sam sretao u životu i koje su na mene ostavile veliki trag. Mislim da ono što mi prenosimo kroz muziku jeste život. Mnoge stvari naučimo kroz muziku i mnogo osećanja probudimo u sebi kroz muziku, a mnogo toga nam kasnije služi i u životu.
Nastupali ste širom sveta, i to od pariskog metroa do najprestižnijih svetskih dvorana. Niste prvi put ovde na Mećavniku, kako Vam se čini ovaj ambijent? Da li je festival „Boljšoj“ po nečemu poseban?
— Da, poseban je. Ima nekoliko festivala u Evropi koji liče na ovo, ali ambijent apsolutno nije isti. Ovde postoji sloboda i za stvaranje, i za druženje, i za učenje, i za uživanje u koncertima. Najveća vrednost ovog festivala su mladi muzičari koji unose svežinu u našu profesiju, kao i susret raznih generacija, raznih ideja – to je najupečatljivije ovde.
Trudite se da približite klasičnu muziku običnom slušaocu. Zbog čega ona, prema Vašem mišljenju, nije dovoljno bliska prosečnom čoveku, zašto ljudi zaziru od klasične muzike?
— Možda prvenstveno zbog nas muzičara koji toliko učimo i toliko ulazimo u detalje da zaboravljamo suštinu muzike, a to je da se prenese neka poruka. Onaj ko dođe da sluša koncert ne poznaje sve te detalje, zato što to nije studirao. I ne treba da ih poznaje, on dolazi da bi nešto slušao i doživeo. Mi, valjda, u celom tom ciklusu učenja i stvaranja izgubimo tu spontanost i možda nekad pomislimo da smo mnogo bitni. Svi su uvek dobrodošli i imaju pravo da slušaju, svi imaju pravo da tapšu između stavova, meni to apsolutno ne smeta. Mislim da je to još jedan od razloga zašto se ljudi plaše, jer imaju ideju da moraju da budu obučeni u odelo, da postoji posebno ponašanje na koncertima. U principu, to je sve nebitno, muzika je stvorena da se svira svuda.
Često ističete da je za Vas svaki muzički žanr podjednako vredan i inspirativan, bez obzira na to da li je reč o klasici, narodnoj, zabavnoj, pop, rok muzici. Pored muzike, šta Vas još inspiriše, šta volite?
— Najvažniji su mi ljubav i porodica. U konstantnoj sam potrazi za nekim dobrim stvarima, gde se osećam sigurno, gde se osećam srećno, i to mi je najbitnije. Muzika mi dosta pomaže u tome i ispunjava me. Volim da komuniciram s ljudima, da budem u dobrom društvu, volim da šetam, a zapravo najviše volim da provodim vreme s onima koje volim. A tako najviše i učim.
Mi smo ovde ušuškani u ovoj divnoj atmosferi, uživamo u muzici, druženju, a oko nas se dešavaju veoma ružne stvari, pogotovo ovih dana. Kako to vidite, u Francuskoj ste, da li Vas to plaši ili uspevate da pronađete u sebi neki optimizam i veru da će se taj tragični sled događaja zaustaviti?
— Mislim da moramo da budemo pozitivni što se toga tiče. Strašno je zaista to što se dešava, tolike žrtve bez razloga, zbog mnogih stvari za koje mi nismo ni odgovorni, niti se pitamo u vezi s njima.
Kako umetnik to vidi, zašto se to dešava?
— Nama su potpuno drugačije vrednosti, vidimo život potpuno drugačije u odnosu na sve te velike sile koje imaju mogućnost odlučivanja. Želimo da ulepšamo ovaj svet, a ovo nije ulepšavanje. To je isto kao i kod nas kada je bilo bombardovanje, svi smo bili u teroru, to je stvarno bila agresija i napad na nas. Sećam se da je tada postojala neka vrsta solidarnosti. I u Francuskoj gde provodim vreme i u drugim zemljama postoji ta solidarnost kod ljudi i mislim da se ona nikada neće ni izgubiti.
Vi ste deo tog društva, na licu mesta ste. Da li je to, prema Vašem mišljenju, posledica francuskog, evropskog društva, takvog kakvo je?
— Nažalost, ne znam. Nemam jasnu viziju toga, kao i mnogi ljudi, samo mi je, naravno, žao svih ljudi koji su nestali — odnosno nisu nestali, njihov duh ostaje, ali se njihov život fizički na takav način završio — pogotovo je teško za sve ljude koji ostaju za njima, za porodice, za bliske, za kolege. Mi smo u onom prvom terorističkom napadu (prošlog novembra u Parizu) izgubili troje mladih od 22, 23 i 25 godina, kojima je to bio prvi izlazak na radno mesto iz diskografske kuće, oni su bili u pozorištu „Bataklan“. Sve je to teško, ali mi moramo da nastavimo. Ne smemo da budemo pod tim terorom.
Uočavate li promene kada putujete po svetu?
— Na aerodromima ima više obezbeđenja, više policije. Ali, dobro, sva sreća da su tu. Saznao sam da se mnogi atentati završavaju tako da mi za to i ne znamo, odnosno ne dese se. To je veliki uspeh.
Da se, ipak, vratimo na nešto što je mnogo, mnogo lepše, a to je Vaš koncert u Moskvi, s Beogradskom filharmonijom, početkom septembra. Do sada niste tamo nastupali, da li ste uzbuđeni?
— Radujem se, prvo zato što idem s drugovima iz škole, iz Beogradske filharmonije, drago mi je što možemo zajedno da se predstavimo tamo. Drugo, sviramo lep repertoar, Hačaturijanov koncert za violinu. Sezonu počinjem s njima i veoma sam uzbuđen zbog toga.