U predstavi će Visockog i Kamburovu na klaviru pratiti Oleg Sinkin, a na gitari Vjačeslav Golikov. U ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik, Nikita Visocki, inače poznati ruski glumac, režiser, scenarista i direktor Muzeja Visockog na Taganki, otkriva šta beogradska publika može očekivati, ali i šta on očekuje od posete Beogradu. Visocki govori o svom ocu, zavetima koje mu je ostavio, o Srbiji i Srbima…
U jednoj od svojih pesama Vaš otac je pisao „Žalim što mi Crna Gora nije druga domovina“... Vas sada očekuje nastup u Beogradu. Na sam pomen Srbije, koja vam je prva asocijacija?
— Kada je pisao o Crnoj Gori, on je tada snimao sovjetsko-jugoslovenski film „Okovani šoferi“ („Jedini put“). To je bio njegov odnos prema toj zemlji, koja se tada zvala Jugoslavija. Naravno, on je konkretno pisao o Crnoj Gori. Ali, mislim da on tokom snimanja nije bio samo u Crnoj Gori već i u Srbiji. Postoji veoma poznat snimak, možda ste to i videli na televiziji, gde on u blizini Beograda na nekom jezeru čita i peva ratne pesme o Crnoj Gori. On je prema vašoj zemlji, tadašnjoj Jugoslaviji, gajio velike simpatije i pokazivao je veliko interesovanje za nju. Što se mene tiče, ja u Srbiju idem prvi put. Ranije sam samo prolazio kroz Beograd. Tačnije, leteo sam za Crnu Goru preko Beograda, pa sam bio samo na aerodromu. Tako da nisam uspeo da je vidim.
Vi ćete na sceni JDP-a izvesti predstavu „Put uprkos sudbini“, koja je omaž Vašem ocu, jednom od najznačajnijih ruskih umetnika 20. veka — Vladimiru Visockom. Šta publika može očekivati?
— Znate, pomalo sam zabrinut, jer se cela predstava sastoji od pesama i stihova Visockog. U njoj nema ničega više, osim toga. To nije prosto zbirka već jedna dobro osmišljena koncepcija. Jelena Antonovna (Kamburova) je vrstan, vrhunski poznavalac tih muzičko-poetskih večeri. Zapravo, ovde sve vreme govori Visocki, mi samo prenosimo njegove reči, donosimo ih do publike. Ja čitam stihove, ponekad pevam, ali uglavnom peva Elena Antonovna. Ona to čini sjajno, i sa dobrim muzičarima i dobrim aranžmanima. To nije imitacija onoga što je Visocki radio. To je urađeno sa velikim poštovanjem prema njemu, ali, po mom mišljenju, na neki drugi, naš način. Mi smo tu predstavu igrali samo za ruskojezičnu publiku, ali se nadam da će biti podjednako uspešna u Beogradu, jer znam da u Jugoslaviji, Srbiji, ima ljudi koji znaju za Visockog još od sovjetskih vremena. U svakom slučaju, mislim da oni koji dođu na predstavu neće biti razočarani. To je predstava satkana od njegovih stihova i pesama. I da, to jeste neki naš omaž njemu, ali su to njegove pesme.
Ali nekakva očekivanja kod Vas svakako postoje?
— Mi idemo da igramo predstavu, i najvažnije mi je da se skoncentrišemo na nju. Ja ne predviđam neke (po)teškoće, ali igrati predstavu u nekoj drugoj zemlji je uvek veoma teško. Teško je glumiti, pevati, nastupati, čitati stihove. Nikad ne znaš, ne možeš da naslutiš, da predvidiš reakciju publike. I zato treba biti skoncentrisan, maksimalno posvećen tome. Čak neću imati vremena da prošetam gradom, jer su sve moje misli usredsređene na nastup. Ja želim da se pred beogradskom publikom, koja voli Visockog, predstavimo na najlepši mogući način i da im pružimo pravo uživanje i jedno predivno veče. A čim odigramo predstavu, ja odmah imam let, neću se, nažalost, zadržavati u Beogradu. Ali sasvim je jasno da ja, kao i većina ljudi u Rusiji, prema Srbiji gajim velike simpatije. I kada je bilo problema u Srbiji, i kada su se oni nastavili, mi smo svi saosećali sa srpskim narodom. Inače, moj deda sa majčine strane je dobio jedno visoko jugoslovensko odlikovanje za učešće u ratu. On je poznavao Tita, ratovao je u Jugoslaviji. Tako da je moj odnos prema vašoj zemlji više nego topao.
Od smrti Vašeg oca prošlo je 36 godina, ali stvaralaštvo Vladimira Visockog i dalje živi. Jednom ste i sami izjavili da „Visocki živi neki svoj život“…
— Znate, meni je teško to da objasnim. Hteo bih na to da odgovorim nekako lepo, posebno, ali bojim se da neću uspeti. Tu je reč o kvalitetu njegovog talenta, šarmu njegove ličnosti, njegovom stavu, koji je imao za života. Mislim da je nemoguće to jednom rečju objasniti. Ja takođe živim sa tim i nikako ne mogu da se priviknem… Jer, imao sam samo 16 godina kada je on umro. Veći deo života sam proveo bez njega, ali nemam osećaj da je on otišao. Sve vreme me nešto na njega podseća — pesme njegove se čuju i njegovi datumi se pamte. Njegov rođendan — 25. januar, i dan smrti — 25. jul obeležavaju se širom zemlje, iako to nije neki državni praznik. Obeležavaju se ne samo u Rusiji već i na mnogim drugim mestima, spomenici se otkrivaju. Ne znam kako to da objasnim. Mislim da je on prosto bio takav.
Jednom ste ispričali da je najvažnija lekcija poruka koju ste dobili od oca — Budi svoj, ne boj se da tražiš i nađeš sebe…
— Uveren sam da je to njegova glavna poruka! On je imao pesmu „Tuđi kolosek“, a ona se završava rečima: „Radi kao ja, ali idi svojim putem, ovaj put je samo moj. Izaberi svoj put“. On je verovao, u suštini, da je obaveza čoveka da bude svoj, da bude veran onome što voli, onome ko je on suštinski, kakav je on u biti, kako su ga roditelji vaspitali. To je njegov odnos prema slobodi. Odnosno, on je smatrao da ne treba nikada nikoga kopirati, imitirati, da ne treba ići tuđim putem, već imati snagu, biti i ostati svoj. To nisu samo reči namenjene nekom bliskom, te su reči namenjene svima nama. On je i sam tako živeo.
Postoji priča da ste zahvaljujući ocu postali glumac, ali tek posle njegove smrti. Da li je to istina?
— Ja sam iz glumačke porodice, moja mama je takođe glumica. I naravno da sam zavoleo pozorište, i ne samo Teatar na Taganki. Dok je moj otac bio živ, ja se prosto nisam usuđivao da o tome govorim. Mislio sam da će to nekako ostati samo moja mašta, pusta želja. Ali kada je on otišao, ni sam ne znam kako, ja sam doneo odluku, a potom sam je i objavio. I fino to radim, zato što to volim — volim pozorište, volim glumu. I, da — to je zahvaljujući njemu… Ali, ja i živim zahvaljujući njemu i mojoj majci. Zahvaljujući njima ja sam odrastao, ja sam rođen. Mislim da je mnogo toga u mom životu samo zahvaljujući njemu.
Da li Vam je Vaše prezime u karijeri i životu uopšte više pomagalo ili odmagalo?
— I jedno i drugo. Ali, što bi se reklo, sve je to deo mog života. Ja sam se na to već navikao, mada i danas ponekad ne znam kako prema tome da se odnosim… U svakom slučaju, ponosim se svojim prezimenom! Ponekad verovatno dobijam i previše pažnje, ponekad ima i netaktičnih ljudi, jer smo svi različiti. Ali ja to prezime od detinjstva nosim i mogu da kažem da mi je umnogome pomoglo. Siguran sam da je tako. Recimo, i to što sada idem u Beograd — idem zahvaljujući tome što sam njegov sin. Ja učestvujem u toj predstavi ne samo kao glumac već i kao njegov sin.
Ima mlađih generacija koje možda i ne znaju ko je Vladimir Visocki. Šta biste im Vi rekli, ko je on bio?
— Pa, znate, nisam toliko vešt i umešan da to formulišem. Šta sam mogao da kažem, ja sam već rekao — a to se naročito odnosi na njegovu glavnu poruku, zavet koji nam je ostavio. Ali, u svakom slučaju, ja bih svakom čoveku posavetovao da na internetu pogleda njegove pesme ili da posluša njegov glas. Mislim da je to najbolji način da ga upozna.
