Iako je navršio tek 27 godina, beogradski glumac Miloš Biković već gradi put ka svetskoj slavi. Ulogama u domaćim filmovima i televizijskim serijama stekao je vrtoglavu popularnost, a kada igra u pozorištu po pravilu se traži karta više. Posle samo dve uloge u ruskim filmovima postao je zvezda i u Rusiji. Nakon premijere filma „Sunčanica“, Nikite Mihalkova, stekao je dosta ženskih obožavaoca u ovoj zemlji, a posle premijerne projekcije novog filma „Duxless 2“, Romana Prigunova, koja je početkom marta održana u Moskvi, njihov broj se još uvećao.
Razgovor smo vodili u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta u kome je mladom glumcu nedavno dodeljena nagrada za umetnički doprinos radu pozorišta.
Šta za Vas znači priznanje koje Vam je uručeno?
– Kredit koji moram da vratim. Čast mi je što mi je dodeljeno to priznanje jer sam ga dobio na sceni zajedno s Mihailom Janketićem i Srđanom Dedićem i to je velika čast kada možete da stojite uz takve velikane i da dobijete nagradu za zasluge isto kao i oni. Ali, s druge strane, to opet znači da je to jedan kredit koji ja unapred moram da opravdam svojim budućim radom. Nadam se da će ga biti.
Kakvi su Vaši utisci sa premijere filma „Duxless 2“ i koja je zapravo tematika filma?
– Mislim da je publika dobro prihvatila film jer je veoma atraktivan, a s druge strane, govori o nekim zanimljivim temama. Što se tematike tiče, to je jedan politički triler koji zapravo priča o junaku našeg doba. Reč je o filmu koji govori o jednom kapitalističkom sistemu koji ostavlja posledice i na duhovni razvoj čoveka, jer sistem koji u svom imenu nosi kapital kao svoju vrhovnu vrednost, kapital i ceni. Ljudi koji žive u tom sistemu vremenom počinju da se formiraju prema njemu i kapital postaje važniji nego čovek. Onda dolazi do toga da čovek polako gubi ono što ga čini čovekom i zato se film i zove „Duxless“, znači, bez duha, bez duše. Film govori o čoveku koji se tom sistemu usprotivio, ne zato što nije našao svoje mesto u njemu i zato što ne može da uspe, naprotiv, njega u tom filmu, u prvom delu, zovu „gospodarom života“, on zarađuje mnogo, ima dosta novca, veoma je uspešan i cenjen po svim parametrima tog sistema, ali taj sistem mu ostavlja prazninu u duši i on s tim ne može da se pomiri. Ne može da pristane na taj kompromis da mu neko amputira duh zarad toga da bude uspešan.
Hoće li i kada srpska publika imati prilike da vidi „Duxless 2“?
– Nadam se da hoće, to sve zavisi od dogovora između producenata i distributera, ali s obzirom na to da je „Univerzal pikčrs“ učestvovao u produkciji mislim da je to film koji ima dobre izglede za internacionalnu gledanost.
Da li je istina da ste saradnju sa Mihalkovim počeli tako što ste mu napisali pismo u kome ste izrazili želju da igrate u njegovim filmovima?
– Ne. Istina je da mi je brat sugerisao da mu napišem pismo, jer je Mihalkov bio moj omiljeni reditelj i pre nego što sam upisao glumu. Ipak, to pismo nisam nikada napisao jer sam verovao u sudbinu i da će se možda desiti čudo da me ovaj veliki umetnik sam zapazi i pozove. To se i desilo. Samo šest meseci nakon mog razgovora s bratom pozvan sam na kasting za glavnu ulogu u filmu. Kada sam Mihalkovu ispričao tu priču bilo mu je neverovatno, nije ostao ravnodušan.
Mihalkov je često u intervjuima pričao o svojoj ljubavi prema Srbima i Srbiji. Poznato je da zna dosta o srpskoj istoriji. Da li ste zbog toga uživali posebne privilegije tokom snimanja „Sunčanice“ i jeste li zato osećali još veću odgovornost?
– Nije bilo nikakvih privilegija zato što smo mi bili okupljeni oko umetničkog dela na kome smo radili i zaista nije bilo važno ko je odakle. Imali smo tonce koji su bili iz Češke, glavni glumac je bio iz Letonije, glumica iz Ukrajine… Jedino što je bilo važno je da svi govorimo zajedničkim jezikom kada je umetnost u pitanju. Ipak, tokom rada sam osećao tu njegovu toplinu i ljubav jer on to i pokazuje. Mihalkov je oskarovac, dobitnik skoro svih nagrada značajnih za film, veoma širok i plemenit čovek i kada on nekada učini neki gest jasno je da je to zaista gest pažnje i ljubavi.
Kakav je osećaj raditi sa tako velikim rediteljem?
– Zastrašujući. Mihalkov je zaista veliki autoritet i ja sam osećao odgovornost prema tom junaku kojeg sam igrao i gradio, jer je reč o pedigriranom oficiru Bele garde, baronu. Dakle, posebnoj vrsti aristokrate i jednom plemenitom čoveku. Bilo mi je važno da to razumem i da to umem da prenesem. A zaista i sam Mihalkov, koji je takođe plemenite krvi, sin pisca himne i velikog pesnika, unuk velikog slikara, praunuk velikog slikara, potomak plemića, čovek je koji može da razume taj aristokratski plemeniti ruski duh, tako da mi je u stvaranju lika mnogo pomogao.
– Ne, mi smo razgovarali više o temama koje prethode politici. To su osnovne ljudske teme, one koje se više odnose na sociološki ili na duhovni momenat. Film koji je Mihalkov planirao da snimi već tri decenije, mi smo snimali dve godine pre događaja u Ukrajini, baš na mestu gde je posle izbio rat. Baveći se uzrocima vi idete zapravo ispred realnosti. Zakasnili smo sa filmom jer je izašao kada je rat u Ukrajini već izbio. U tom smislu film korespondira sa politikom, ali se ne bavi politikom. Bavi se uzrocima zla i pitanjem kako dobri ljudi dozvole da se zlo razvija.
Da li se navodne političke tenzije u Rusiji odražavaju na kulturu i svakodnevni život uopšte?
– Nisam imao prilike da to osetim na pravi način zato što nisam mnogo vremena provodio tamo pre i sada za vreme krize. Mogu da dam kao posmatrač sa strane jedan površni utisak, a to je da se ne oseća tenzija, nego više neka vrsta podignute pažnje i svesti o tome šta se dešava. Ja dolazim iz sredine gde tenzije stalno ima, te kriza, te Kosovo, te 90-e, mi smo u stalnoj krizi i stalnoj tenziji, tako da to što se u Rusiji trenutno dešava ne vidim kao tenziju.
Zbog posla ste često u Rusiji. Isključujete li mogućnost da jednog dana ostanete da živite u toj zemlji?
– Ne isključujem tu mogućnost, ali sada ne vidim da bi to moglo da se desi. Beograd je moj grad, koji me je formirao, Srbija je moja zemlja. Miris ovog asfalta, proleće u Beogradu, te dve reke, Ušće i kej, prosto mislim da ne bih mogao bez njih. Čak ni bez beogradskog smoga. Zato mi teško pada pomisao na život u bilo kom drugom gradu. Ali, ako bih morao da odem, mislim da bih pre mogao da živim u Petrogradu nego u Moskvi koja je ogromna. Za Petrograd mislim da je više po mojoj meri.
Da li biste mogli da uporedite američke blokbastere sa najboljim ruskim filmovima?
– Ne delim filmove na istočne i zapadne već na smislene i nesmislene, na umetničke i na zabavu. Istina, ima tu različitih žanrova, i komedija može da bude umetnost, i blokbaster može da bude umetnost. Takođe, mislim da ruska produkcija trenutno kaska za američkom kada je u pitanju spektakularnost, što nije uvek slučaj. Recimo, „Duxless 2“ je film koji uopšte ne zaostaje za američkim blokbasterima, ali po broju takvih spektakularnih blokbastera mislim da Holivud prednjači. S druge strane film u Americi je sve manje umetnost, sve više proizvod, sve više postaje jedna potrošna roba koju pogledate i zaboravite, kao i fast fud, koji je takođe njihov pronalazak. U tom smislu mislim da bi Amerikanci od Rusa mogli da nauče kako da u spektakl i u nešto što treba da donese novac utkaju malo duše. Oni su ranije to radili i mislim da je najbolja sinteza ta dva pristupa, a to je nešto što smo mi pokušali s „Montevideom“. „Montevideo“ je imao spektakularnost i trudili smo se da ima i srce i dušu.
Domaća publika Vas trenutno gleda u ostvarenju Darka Bajića „Bićemo prvaci sveta“. Koja uloga Vam je više legla — košarkaša Šapera u tom filmu ili fudbalera Tirketa u „Montevideu“?
– Ne znam, mislim da publika to treba da kaže. Ja sam se trudio da oba lika gradim i da pronađem njih u sebi i sebe u njima. Ali što se tiče, recimo, sportskih zahteva, sa košarkom sam u mnogo boljim odnosima nego sa fudbalom, i mnogo me je manje maltretirala, ali su i zahtevi bili manji. Oba junaka su važna i meni je bila čast da ih igram. Mislim da je bitno da ljudi znaju za te sportiste, jer mi pamtimo istoriju samo po nekim ratovima, prevratima, po nekim lošim događajima i, eventualno, po nekom reformatoru, a ljude koji su stvarali neke lepe stvari i koji su afirmisali neke vrednosti kroz sport slabo pamtimo. Zato mi je drago da film u svest zauvek utka takve ljude kao što su bili Radomir Šaper i Aleksandar Tirnanić.
Asistent ste na FDU. Kako studenti reaguju na Vas s obzirom da razlika u godinama nije velika?
– Mislim da smo uspostavili dobar kontakt i komunikaciju. Ja sam, hvala Bogu, za kratko vreme imao dovoljno prilike da steknem neko iskustvo, tako da verujem da na mene gledaju kao na starijeg brata, zato što sam dovoljno mlad da razumem to kroz šta oni prolaze, jer sam nedavno i sam kroz isto prošao, a s druge strane, imam dovoljno iskustva da imam šta da im kažem.
