„A kako bi bilo da nas opet ne uvlače u nesreću patriotska junačenja iz Republike Srpske? I prošli rat u Bosni je počeo referendumom“, napisao je Nenad Čanak na svom profilu na društvenoj mreži Tviter.
„Ako Srbija već stalno pomaže Republiku Srpsku, mogla bi i RS da pomogne Srbiji (i sebi) u očuvanju stabilnosti i svoje države Bosne i Hercegovine i regiona“, dodao je Čanak u drugom tvitu.
Indikativno je kako čovek ne vidi nestabilnost u svom čanku, već je krsti demokratijom, a demokratiju u tuđem loncu tumači kao uvlačenje u rat. Nema tu koincidencije, sve je jasna namera.
Laloško licemerje
Nenad Čanak, drugo ime za (vojvođansko) autonomaštvo, osim po šaljivim dosetkama u televizijskim studijima i doista suvislim opaskama na neke društveno-političke pojave, najpoznatiji je po onom davnašnjem pitanju: „Gde su naši novci“, a sve u funkciji „vojvođanštva“.
Politički je nekonzistentno da čovek koji je svako malo — ne samo devedesetih, već i posle dvehiljaditih, iako je bio član pobedničke demokratske koalicije — tražio referendume, sada osporava drugima pravo na demokratsko izražavanje narodne volje.
Osim zalaganja za — nazovimo ga, eufemistički — ekskluzivitet Vojvodine, u političkom delovanju ovog šoumena u politici bilo je raznih modaliteta oko nadležnosti severne srpske pokrajine, te raspolaganja imovinom „u vlasništvu pokrajine“, transfera novca između republike i pokrajine, a poslednja je bila inicijativa i prikupljanje potpisa za referendum o zabrani prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima.
Devedesetih je na meti bio režim Slobodana Miloševića jer je Čanku snove kvario, a potom su to bili „protivnici ideje o autonomiji Vojvodine iz beogradskih centara moći“, odnosno Koštunica i Đinđić.
Dabome, sve je to — da se razumemo — osim otvorenog secesionizma, legitimno. Političari biraju svoje mesto u datim političkim okvirima i traže osvetljenje pod političkim suncem. Pa neko stvarnim rešenjima, a neko (neostvarivom) retorikom, gleda da se ne opeče i da ne opeče druge.
Međutim, kad jedan legalni i legitimni entitet u Bosni i Hercegovini, međunarodno priznata Republika Srpska, brani svoja Dejtonom zagarantovana prava i pominje „sarajevske centre moći“ onda to ovaj muzičar u političkim cipelama ne odobrava. Čak žestoko kritikuje.
Svakojako čitanje demokratije
Dakle, referendum je demokratsko pravo kad ga zahteva i traži Nenad Čanak ili njemu slično misleći, a kada je referendumsko pitanje suprotno političkom stanovištu Čanka i kompanije, onda je to nestabilnost, uvlačenje i sebe i drugih u rat, patriotsko junačenje…
Veoma je zanimljivo što Čanak i bulumenta politički sličnih njemu defile vojvođanskih ili bilo kojih drugih zastava smatraju znakom života pojedinih oblasti, koje su prema Ustavu suvereni delovi Srbije, a svaku inicijativu koja za cilj ima očuvanje suverenosti države žestoko kritikuju, osporavaju ili ismevaju. Kad oni to rade ili podržavaju neke sa strane u tom činu, onda je to dokaz demokratije, a kad to čini neko drugi, onda su to hulje koje se jeftino junače.
Zašto Vojvodina može da ima i glavni grad, i premijera, i vladu, a Srpska to (indirektno ili direktno to kažu) ne bi smela zbog stabilnosti. Zašto Čankovi referendumi nisu testovi i probi baloni za referendum o secesiji, a referendum o proslavi dana Republike Srpske tumače kao pokaznu vežbu referenduma o osamostaljenju?
Ako je Bosna i Hercegovina toliko jaka i stabilna država, šta je jedan Milorad Dodik i entitet koji predstavlja spram tako jako postavljenih temelja i narodne volje? Čak i da je reč o referendumu o nezavisnosti Srpske?
Hoće li to Čanak i „čankisti“ da kažu da smo demokratiju izmislili za sebe, a direktivu za druge?
Dakako, glavno pitanje je šta Čanak hoće da kaže u 280 slovnih znakova? Šta suštinski znače ta njegova dva tvita? Da li je to ono staro drugosrbijansko junačenje pomirljivim izjavama zarad pomirljivijih izjava ili to možda Nenad Čanak, ne dao Bog, osporava suverenost države Bosne i Hercegovine?
Tačno je da, iako su ga priznale zemlje Zapada, februarsko-martovski referendum o samostalnosti Bosne i Hercegovine 1992. godine nije uspeo, jer su ga bojkotovali Srbi, jer nije bilo dovoljno podrške jer nije izašlo više od 66 odsto građana tadašnje Bosne i Hercegovine, i jer prema Ustavu tadašnje SFR Jugoslavije i ostale republike su morale da daju saglasnost za osamostaljenje neke republike.
Međutim, međunarodna zajednica je priznala Bosnu i Hercegovinu, a Dejton ju je napravio konfederacijom tri naroda i dva entiteta u jednoj državi.
Čanak dakle ili osporava Bosnu i Hercegovinu ili nastavlja staru (pogrešnu tezu) da za rat nisu krivi (osuđivani) Janez Janša iz Slovenije, (osuđivani) Alija Izetbegović iz BIH, (osuđivani) Franjo Tuđman iz Hrvatske, (osuđivani predstavnici Albanaca sa Kosmeta i neosuđeni teroristi takođe sa Kosmeta), već onaj ko je menjao nakaradni Ustav iz 1974. godine.
To više ne prolazi. Pa ni u TV studijima gde je Čanak kô riba u vodi.
„Mnogo je buke u javnosti podignuto oko referenduma, a tu buku prave uglavnom oni koji se, navodno, zalažu za demokratiju“, govorio je svojevremeno Čanak. Uviđa se da je, pojašnjavao je, referendum najdemokratskiji način odlučivanja, a da je demokratija, u svojoj osnovi, odlučivanje građana, slobodnih ljudi o važnim državnim pitanjima.
Saglasni. Još samo da se Čanak saglasi sa Čankom.
