„Šaraj malo, brate“. Zoranu Milanoviću, (do)prošlogodišnjem hrvatskom premijeru bilo je dovoljno da izgovori ovu nesuvislu „šalu“ i da na poslednjim tamošnjim parlamentarnim izborima skoči iz dubokog političkog bezdana (gotovo) do ponovnog mandata na čelu vlade.
Bio je to plastični dokaz šta dobiju država i region kad se udruže američki spin doktori, prevelika Milanovićeva politička ambicija i manjak upravljačkog umeća istog tog Milanovića. Oskudnost ekonomskog uvek daje višak nacionalnog, pa takva klima u ozbiljnim društvima traži lidere koji smiruju, a u onim društvima koja to nisu — lideri se prilagođavaju klimi. I Gomili.
Kad porastem biću Tuđman
I tako je socijaldemokrata Milanović preko noći, zarad političkog ćara, postao kandidat za glasnogovornika HDZ-a, ali onog ratnog Tuđmanovog, a ne (pred)evropskog Sanaderovog HDZ-a. U naumu mu se isprečio „Most“.
Valjda zbog one srpske narodne — ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji, Zoran Milanović pred nove (prevremene) parlamentarne izbore u Hrvatskoj ne časi ni časa, pa je rešio da od kandidata za glasnogovornika nacionalne stranke, postane reinkarnacija Franje Tuđmana.
Mada, iskreno rečeno, pokojni Tuđman je — uz sve mane i smrću izbegnut Hag — manje psovao, imao više političkog takta i neuporedivo više državničkog.
No, kopija nikad ne može biti bolja od originala, pa kad ne može da kopira Tuđmana u taktu, barem može da kopira tuđmanovsku šovinističku retoriku. Svaki glas je važan.
Zato se, navodni, socijaldemokrata Milanović sastao sa hrvatskim ratnim veteranima — što je politički legalno i legitimno, i tamo govorio kao njihove četovođe onomad kad se na ratištu napiju — što je politički neodgovorno.
Nižerazredna audio-produkcija
Bilo je tu svega i svačega. Najviše pljuvanja po Srbiji. Te mali narod, te šaka jada „koja već više od 150 godina ne zna bi li išla u Makedoniju, Vojvodinu, Bosnu, Hrvatsku, Bugarsku… Nema ih deset milijuna, a oni bi željeli biti gospodari cijelog Balkana“.
Vidim, konstatovao je tom prilikom Milanović, da se snalaze (Srbi) u košarci i vaterpolu, ali politika i država nisu košarka i vaterpolo.
Tačno je, nisu. Međutim, i u vaterpolu, i u košarci se gotovo isto kao i u visokoj politici koristi glava, taktika, postoji strategija, a sve to je nadograđeno na kvalitet.
Zoran Milanović — na štetu Hrvatske, a posredno i regiona bivše Jugoslavije — ima samo kupljenu taktiku. Pritom, taktiku za jednu bitku, ali podsvest je čudo, pa kandidat za povratnika u fotelju hrvatskog premijera misli da će njome dobijati političke ratove.
Dabome, da ponovimo, politika i država nisu, u potpunosti, vaterpolo i košarka. Ali nisu ni niskobudžetni film za odrasle kojima treba stimulans. A snimak koji je „procureo“ sa sastanka Milanovića i domoljuba je upravo niskobudžetni snimak koji potpaljuje najniže strasti. Na suvo.
„Hrvatska čista socijaldemokratska partija“, napisao je jedan hrvatski građanin na društvenim mrežama kao reakciju na Milanovićevo kočijaštvo. „Milanović treba da plati ovim što su snimali sastanak. (Ako već nije)“, napisao je jedan srpski građanin na društvenim mrežama reagujući na isto „delo“ istog „autora“.
Pričalo se da je onomadašnji video-snimak vođenja ljubavi (doista intenzivnog) Severine Vučković i njenog tadašnjeg dečka (ime i prezime nebitni za poentu priče) nije slučajno procureo u javnost. Kako god, da li zbog njega ili zbog toga što je „videla sneg u maju“ — Severini je popularnost naglo skočila.
Milanović takođe hoće glasove publike. One publike koja voli lake note i dva takta. Međutim, samo je bleda senka umetnice Severine.
Prvo, Seve ima i video — i to kakav, Milanović samo audio — koji šušti. Seve, neka joj Bog sreću da, iskreno pristupa poslu, Milanović sve radi kako mu kažu medijski savetnici. Publika veruje Severini i željno iščekuje njene dalje nastupe, Milanovićevih nastupa se većina gadi.
Zato, ako već kandidat mora da ima široku podršku. Ako već moraju da postoje nepodeljene simpatije publike — onda bolje Severinu za premijera Hrvatske. A i tamošnjim Srbima će biti bolje.
