Najnoviji francusko-nemačko-italijanski mini-samit, kao svojevrsna prethodnica EU sastanka na vrhu u septembru u Bratislavi, ukazao je na zalaganje, pre svega, Francuske i Italije za zajedničku odbranu. U nastojanju da odgovore na izazove sa kojima se suočava Unija posle odluke Velike Britanije da izađe iz nje, italijanski premijer Mateo Renci, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Franosa Oland održali su još jedan sastanak.
Razgovarali su na italijanskom ostrvu Ventotene, želevši i time simbolički da daju podsticaj ideji evropskog zajedništa. Smatra se da je upravo na tom ostrvu udaren temelj ideji evropskog federalizma u „Manifestu iz Ventotenea“. Napisao ga je Altijero Spineli, novinar i komunistički aktivista, dok je na njemu izdržavao kaznu zatvora od 16 godina na koju je osuđen jer je kritički pisao o dolasku Benita Musolinija na vlast.
I dok, prema novinskim izveštajima, Merkelova nije pokazala mnogo entuzijazma za velike promene u strukturi EU, smatrajući da treba popraviti njeno funkcionisanje, Olandovo snažno zagovaranje ideje o zajedničkoj odbrani juče je podržao domaćin skupa.
U isto vreme, premijer Češke Bohuslav Sobotka ocenio je da će Evropskoj uniji biti potrebna zajednička armija ukoliko želi dugoročno da ojača bezbednost.
Ta zajednička armija ne treba da bude konkurencija NATO-u već da EU učini „pouzdanijim partnerom“, dodao je Sobotka, pridruživši se tako nizu evropskih funcionera koji su posle terorističkog napada u Parizu i odluke o „bregzitu“ tražili veću vojnu integraciju Unije.
Samo dan uoči mini-samita i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker se založio za dalju integracija EU, ocenivši da je za to neophodna zajednička spoljna i odbrambena politika. Potrebna je, kako je rekao, evropska vojska koja neće biti klasična ofanzivna vojska, u suprotnom bi bila ugrožena uloga Evrope u svetu.
Da li je stvaranje evropske vojske realno? Profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić za Sputnjik podseća da je to stara priča koja datira još od 1999. godine, koja se dosad pokazala neuspešnom. On misli da je to na kratak rok i dalje neizvodljivo.
„Odbrambena aktivnost EU je pod kišobranom NATO-a, tako da teško da oni mogu da imaju samostalnu politiku i samostalne akcije. Štaviše, to malo što imaju trupa, ukoliko se spremaju da idu u nekakve misije, moraju, takoreći, da imaju odobrenje NATO-a“, rekao je Samardžić.
On nije isključio da se neki vid ili neka forma zajedničke EU odbrane napravi. To će biti lakše sada kada je Velika Britanija odlučila da izađe iz EU, s obzirom na to da je ona uvek bila apsolutno protiv toga. Profesor FPN-a, međitim, smatra da to neće biti moguće na kratak rok, kao što ne treeba očekivati ni neku nezavisnu odbrambenu politiku EU. Sadašnja strategija je čvrsta, i ukoliko se nešto i napravi zadugo će ostati pod kontrolom NATO-a, izričit je Samardžić.
On to objašnjava činjenicom da uprkos „bregzitu“ u EU i dalje postoje jake proatlantske snage unutar EU, ističući da je reč o novoprimljenim istočnim zemljama. One su, kako je ocenio, jako privržene NATO-u i u pogledu odbrambene politike su privrženije NATO-u nego EU. Uz to, biće tu protivljenja nekih zemalja evropskoj odbrambenoj politici kao i pre „bregzita“, kaže Samardžić i navodi primer Portugalije i Holandije.
„One su tradicionalno verne NATO-u, i ne verujem da će dati podršku nekoj ozbiljnijoj strategiji samostalne ili autonomne zajedničke odbrane. Tako da je to priča koja se ponavlja s vremena na vreme nekih 16-17 godina bez uspeha i ja ne očekujem da na kratak rok može nešto spektakularno da se napravi“, mišljenja je Samardžić.
Na srednji rok, ne kraći od 10 godina, bi, dodao je, možda bila moguća neka nezavisna politika, ali o potiskivanju NATO-a iz Evrope nema ni govora, izričit je on. Najoptimalnija, čak i najviše optimistična stvar je da se, kako oni to sami kažu, u okviru te zajedničke zapadne bezbednosne politike stvori jak stub odbrambene politike NATO-a u Evropi. A to bi bila EU i imala bi relativnu nezavisnost samo u akcijama koje se tiču same EU, i to je maksimalno što se može uraditi, smatra on.
U sadašnjoj konstelaciji snaga koja je dosta zaoštrena, kada imate Islamsku državu, jačanje Rusije i Kine, Šangajske inicijative, u tim okolnostima, kako je objasnio, ne treba očekivati da će EU mnogo eksperimentisati.
„Oni su pod NATO-om, i to im je strateški najjača odbrambena karta, tako da oni nju neće dovoditi u pitanje“, zaključio je Samardžić.
On ne očekuje da o zajedničkoj odbrambenoj EU politici bude reči na predstojećem samitu EU u Bratislavi.
„U skladu sa svojom migracionom politikom zaštite spoljnih granica, koja je omanula, a tiče se viza, azila… Tu će se razmišljati o nekim zajedničkim novim aktivnostima. Ali one će pre svega biti ograničene na policijske snage i to što im omogućuje unutrašnja bezbednosna politika. Vojska, odbrana… Na dužem su štapu i nije u izgledu da bude tema“, ocenio je Samardžić.
Da ni u EU još nisu načisto po pitanju zajedničke bezbednosne politike govori i to što je visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini krajem maja izjavila da „apsolutno ne postoji nikakav plan o formiranju evropske vojske u okviru globalne strategije“. Dve nedelje kasnije, predstavljajući novu strategiju, u tome uopšte nije bila tako izričita, insistirajući na kombinaciji meke i čvrste moći u zaštiti ugrožene EU.
