„Kosovski identitet“ baziran je na albanskom tumačenju istorije, a antifašiste iz Drugog svetskog rata zamenili su simboli borbe za kosovsku nezavisnost. Veliki broj ulica nosi imena ljudi u Srbiji osuđenih za ratne zločine, pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Tu su i poneki ilirski i dardanski kralj, ali glavno mesto ostavljeno je američkim zvaničnicima.
Sliku svoju ljubim
Nesporna je uloga Amerike u otimanju Kosova i Metohije. U znak zahvalnosti krajem 2009. godine bivši američki predsednik Bil Klinton dobio je u Prištini spomenik, na bulevaru i trgu koji nosi njegovo ime. Klinton visok šest metara drži dokument od 24. maja 1999. godine kojim se odobrava ulazak trupa SAD na Kosovo.
Zatim je glavna ulica u Prištini nazvana po Džordžu Bušu Mlađem, koji je bio američki predsednik za vreme proglašenja nezavisnosti Kosova. Ulice dobijaju i Medlin Olbrajt, Vesli Klark i Vilijam Voker.
Istoričar Aleksandar Raković to što albanski separatisti dižu spomenike američkim zvaničnicima, iako su živi i zdravi, vidi kao jedan od načina podilaženja američkoj administraciji. Ali ne samo to, ovde je reč je o karakterološkoj osobini predstavnika albanske administracije.
„To je samoponižavanje stanovništva, koje će tome i dalje biti sklono, ako za tim bude potrebe i kada je reč o nekom drugom narodu ili državi. To su gestovi koji bi trebalo da iskažu osećanje zahvalnosti prema Americi zato što je bombardovala SR Jugoslaviju i okupirala Kosovo i Metohiju. Ali to je površno tumačenje, reč je o neprestanoj potrebi da se podiđe, ’šlihta‘ što je više moguće, kako bi se iskazala lojalnost. Amerikanci nisu prvi, oni su na taj način iskazivali lojalnost i Austro-ugarima, Italijanima u vreme Drugog svetskog rata kada je stvorena ’Velika Albanija‘, bilo je primera i u vreme vlasti Kraljevine Jugoslavije“, kaže Raković.
On dodaje da opravdanje za takvo ponašanje, odnosno prihvatanje tih simbola treba tražiti u samom formiranju albanske nacije. Amerikanci prihvataju takve „počasti“ ne zato što su Albanci neki bitan narod, već zato što dobro obavljaju svoju funkciju, kaže Raković.
„Albanska nacija je prema istraživanjima bugarske istoričarke Teodore Toleve nastala kao anti-nacija Srbima. Kreirali su je predstavnici Austro-ugarske, kumovala je italijanska diplomatija, kako bi se Srbiji onemogućio izlaz na Jadransko i Jonsko more. Tako se praktično i Rusiji onemogućava izlaz na ta mora, preko Albanaca zapravo ide delovanje protiv Južnih Slavena, odnosno pravoslavne civilizacije. Albanci služe samo kao faktor koji podriva mir na našim prostorima“, kaže Raković.
Magistrala Bajdena III
Dok je sa porodicom ovih dana boravio na Kosovu i Metohiji potpredsednik SAD Džozef Bajden prisustvovao je svečanosti imenovanja ulice u čast pokojnog sina, Džozefa R. Boa Bajdena III.
Mlađi Bajden je učestvovao u američkoj invaziji na Irak, nakon čega je postao glavni državni advokat savezne države Delavar. Kao volonter je 2001. godine otišao na Kosovo gde je vodio radionice za sudije i javne tužioce, kojima je nakon napada NATO-a na Srbiju bila potrebna obuka za uspostavljanje nezavisne države.
Sociolog Vladimir Vuletić podseća da takvo znamenje kao simbol za pamćenje budućih generacija oduvek postoji u ljudskoj istoriji. Spomenike su obično podizani ličnostima iz nacionalne istorije, pa i ove možemo da čitamo u tom kontekstu, oni Amerikance smatraju najzaslužnijim za ono što smatraju svojom državom, međutim, ovo je i politička poruka koja nosi dozu lične zahvalnosti, kaže Vuletić.
„U ovom političkom trenutku trebalo je da se predstavi neka politička poruka, odnosno neka vrsta umiljavanja nekome za koga se veruje da može u ovom trenutku da odigra važnu ulogu za albansku stvar. To je nešto što smo imali priliku da viđamo svuda kod malih naroda. To je na neki način u sukobu sa jednom vrstom oslobodilačke političke kulture koja postoji u Srbiji, koja podrazumeva odbranu od uticaja sa strane i zato ga posmatramo sa dozom čuđenja i podsmeha. Setimo se pesme ’Danke Dojčland‘ (pevačica Sanja Trumbić) koja je u Hrvatskoj bila popularna devedesetih. To je slično ulici Boa Bajdena“, kaže Vuletić za Sputnjik.
Džozef Bajden je na Kosovo i Metohiju došao sa delegacijom od 400 ljudi, ali i sa celom porodicom koja je prisustvovala otkrivanju table na magistralnom putu koji vodi do američke vojne baze Bondstil. Ipak, Vladimir Vuletić kaže da ne treba optuživati američke zvaničnike što uživaju u takvim maskaradama.
„To je nešto što je jače od čoveka, neka vrsta gordosti je sa tim povezana, svi vole svoje spomenike, setite se svih spomenika koji su podignuti Titu, Lenjinu, Staljinu. U ljudskoj je prirodi da se ostavi nekakav trag za budućnost, još ako je to moguće materijalizovati, to je nekako sigurnije“, dodaje Vuletić.
Tarzan se vraća kući
Dok se Albanci ubacuju u migrantske kolone i beže preko severne srpske pokrajine od boljeg života u „nezavisnoj državi“, „mlada kosovska demokratija“, kao i sve mlade demokratije na ovim prostorima, stvorila je dobar život samo političkim moćnicima i kriminalcima. Uz sve nedaće koje su ga zadesile u protekle dve decenije, narod koji ima svoj nacionalni identitet može sebi da dozvoli i da se pomalo igra spomeničkim obeležjima. Tako su i građani Srbije u Žitištu digli spomenik jednom Amerikancu — Rokiju Balboi, koga je na velikom platnu ovekovečio Silvestar Stalone.
U istoj opštini u Banatu u planu je podizanje spomenika još jednom Amerikancu, petostrukom olimpijskom prvaku u plivanju, čoveku koji je igrao Tarzana, čija je porodica poreklom iz tog kraja. Svoje obeležje porodica Džoni Vajsmilera ipak će sačekati, jer život ima prednost pred uspomenama, u toku je obnova kuća koje su oštetile poplave.
Trenutna politička korist albanskih lidera ostaviće, nažalost, trajne posledice po generacije koje dolaze, ako ikada dođe vreme kada će se slaviti istinski heroji i vrednosti. Dodajmo i to da svoju tablu, kao prijatelj kosovske nezavisnosti, ima i predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, po kome je nazvan jedan trg u Prizrenu.
Inače, na istoimenom Bulevaru Bila Klintona u Prištini otvoren je i butik koji nosi ime njegove supruge, da se ne bi osetila zapostavljenom. Vlasnici misle da njen stil treba popularizovati među mladim prištinskim poslovnim ženama.
„Mali narodi“ nikad nisu znali kako da se sami obuku. Ali lako je na to gledati sa podsmehom ili pomenutom oslobodilačkom kulturom Srba, kada se njihovi prvi spomenici na Kosovu i Metohiji zovu Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Pećka Patrijaršija…
