Kada se dogode potresi kakvi su bili raspadi Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, prirodno je da narodi stvaraju mitove koji im pomažu da prebrode teškoće nastale tako jakim političkim turbulencijama. Ti se mitovi uglavnom svode na „šta bi bilo kad bi bilo“ ili, kako se to danas kaže, alternativnu istoriju.
Jedan od tih mitova vezan je za kraj avgusta 1991. Tih dana, tačnije između 17. i 21. avgusta, osmočlana grupa sovjetskih tvrdolinijaša (kasnije nazvana „Osmočlana banda“), predvođenih šefom KGB-a Vladimirom Krjučkovom i ministrom odbrane SSSR-a Dmitrijem Jazovom, pokušala je da izvede državni udar i zavede vanredno stanje na celoj teritoriji SSSR-a, sve u cilju očuvanja celovitosti države.
O ovim događajima, prelomnim jer su vodili konačnom raspadu Sovjetskog Saveza, napisani su tomovi knjiga i svake godine učesnici, svedoci, posmatrači događaja, istoričari i politikolozi iznose nove činjenice. Mihail Gorbačov svake godine u isto vreme prepričava svoja sećanja na dane kada se nalazio zatočen u vili na Krimu i daje komentare.
I pored velike količine napisanog i izrečenog, u vazduhu ostaje da lebdi jedno pitanje na koje niko ne može da dâ konačan odgovor — kako bi svet izgledao da je Sovjetski Savez opstao? Prema rečima Mihaila Gorbačova, svet bi sa Sovjetskim Savezom bio lepše mesto.
Tako misle i svi drugi sovjetonostalgičari. Jugonostalgičari u svome lamentiranju idu još dalje — da je SSSR opstao, opstala bi i Jugoslavija, jer upravo SSSR ne bi dozvolio njen raspad. Najdalje idu oni koji smatraju da je Slobodan Milošević napravio tragičnu grešku podržavajući pučiste umesto Borisa Jeljcina, njihovog najžešćeg protivnika. Jeljcin ovo nikada nije oprostio Miloševiću i tu leži uzrok za sve buduće nesreće koje su zadesile srpski narod.
Raspad Sovjetskog Saveza svakako je bio geopolitički potres gigantskih razmera čije se posledice i danas osećaju. Bio je to raspad ne samo jedne zemlje, već raspad supersile, ali i više od toga. Bio je to raspad jednog načina mišljenja, pogleda na svet, ekonomskog poretka, čitavog života.
Možda je i SSSR imao šanse da preživi, ali sovjetonostalgičari ne daju odgovor na pitanje kako je SSSR trebalo da izgleda u budućnosti. Većina njih nema odgovor na to pitanje, kao što ga nisu imali Krjučkov i saradnici avgusta 1991. Njihov politički program svodio se na proglašenje vanrednog stanja u celoj zemlji i na pražnjenje moskovskog zatvora Lefortovo da bi mogao da primi nove uhapšenike, protivnike tvrdolinijaša.
Slično razmišljaju i jugonostalgičari. Jugoslavija je možda i trebalo da opstane kao jedini politički projekat koji je južnoslovenskim narodima omogućavao političku nezavisnost, međutim, kakva Jugoslavija?
Na toj tački leži koren mita o Krjučkovu i ekipi koji se bore za jedinstveni SSSR i Miloševiću koji ih podržava. U tome su oni slični. Dok se epoha menjala, oni (i osmorka i Milošević) su pokušavali da tu promenu zaustave, konzerviraju stanje. Nedostatak vizije za budućnost ujedinjavao ih je.
I to nam daje dovoljno povoda da napravimo misaoni eksperiment i zapitamo se šta bi bilo da je Sovjetski Savez opstao, da li bi se Jugoslavija raspala? Drugo pitanje, da je Milošević podržao Jeljcina, da li bi ruska podrška Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka bila snažnija?
Odgovor na prvo pitanje proizilazi iz odgovora na pitanje kakav je Sovjetski Savez trebalo da opstane, onaj koji su zamišljali Krjučkov i društvo ili neki drugi? Krjučkovljev SSSR propao je mnogo pre nego što se šef KGB-a odlučio na puč i povratka na staro nije bilo. To se vidi i po tome što osmorka nije imala nikakav politički program oporavka zemlje (osim uvođenja vanrednog stanja i punjenja zatvorskih ćelija). Sovjetskom Savezu su, da bi opstao, bile potrebne reforme, i to mnogo pre nego što ih je Gorbačov započeo. Jedinu šansu za uspeh Sovjetski Savez imao je kao demokratska zajednica naroda.
Kako bi se takva demokratska zajednica naroda ponašala u međunarodnim odnosima? Sasvim je izvesno da bi i takav Sovjetski Savez morao da prođe kroz proces tranzicije, kroz koji su prošle sve postkomunističke država. Njegova ekonomija suočila bi se sa istim problemima sa kojima su se suočavale sve druge postkomunističke ekonomije, tako da bi i njegova vojna moć bila umanjena.
Takav Sovjetski Savez ostao bi bez saveznika jer bi se Varšavski pakt sasvim sigurno raspao. Ekonomski i vojno oslabljen, bez saveznika, Sovjetski Savez ne bi bio u stanju da spreči raspad Jugoslavije. Eventualno bi mogao da utiče da raspad bude mirniji, ali i to je pitanje.
Pitanje odnosa Slobodana Miloševića i Borisa Jeljcina sigurno nije određeno čestitkom koju je Milošević navodno poslao pučistima, Jeljcinovim protivnicima. Njihov odnos bio je daleko kompleksniji, daleko od toga da je bio prisan. Međutim, nije bio ni neprijateljski.
I da je Milošević svim srcem i silama stao iza Jeljcina, da mu je poslao dobrovoljce da ga brane od pučista i da mu je koju godinu kasnije poslao tenkove da bombarduje Beli dom, teško da bi Rusija za Srbiju tokom devedesetih mogla da učini više od onoga što je učinila.
Politika je, ipak, veština pretvaranja mogućeg u stvarno. A da li je Rusija za Srbiju tokom devedesetih mogla da učini više od onoga što je činila? Nije. I to je istina. Jedina moguća verzija događaja je ona koja se zaista i dogodila. Rusija je, u skladu sa snagom i mogućnostima koje je tada imala, učinila sve da ostane veran saveznik Srbiji.
