Komunistički režim je početkom osamdesetih godina prošlog veka — podsetio je juče u Skupštini Srbije Vojislav Šešelj tokom polemike oko ekspozea mandatara Aleksandra Vučića — napisao dokument ekonomske stabilizacije u kojem je uspeo da sagleda sve tadašnje probleme i društvene potrebe, ali je osnovni problem koji je uzrokovao ondašnju krizu — a to su društvena svojina i socijalističko samoupravljanje — izgubio iz vida.
Tri filozofije razvoja
„Slušam tako juče mandatara Vučića i vidim da je svestan skoro svih problema srpskog društva. I naravno on izražava želju da reši te probleme, ali njegov pristup nije konzistentan i koherentan. On, na primer, ne određuje ekonomsku filozofiju sa kojom nastupa“, rekao je lider Srpske radikalne stranke.
Zato, kako je primetio Šešelj, ne može u potpunosti biti izveden zaključak da li je Vlada za neoliberalizam, za državni intervencionizam ili je pak za socijalnu državu, jer u ekspozeu ima elemenata svega navedenog.
„A posebno nije rešio to da ako je za sve to, kako da ove tri ekonomske filozofije udruži, iskombinuje u jedno i da odgovor na ono što su društvene potrebe“, dodao je haški povratnik u Skupštinu.
Saglasili se sa njegovim viđenjem ekspozea ili mislili potpuno drugačije, Vojislav Šešelj juče nije ličio na Vojislava Šešelja političara, već na onog Vojislava Šešelja koji poseduje znanje, iskustvo i moć dedukcije, pa sve to troje stavlja u funkciju (opozicionog) političkog izlaganja. Ličio je na doktora nauka, što je zaboravljeno otkad je počeo sa oštrom retorikom, polivanjima vodom i paljenjem zastava tuđih država.
Bila je to, dakle, argumentovana kritika sa kojom ekonomisti i političari mogu da budu saglasni ili da zastupaju sasvim drugačije stavove, ali koju moraju da uvažavaju.
Šta je sistemsko rešenje
Višak vrednosti, istakao je juče Šešelj, nije u proizvodnji, jer čovek može da radi najbesmisleniji posao i zbog toga je, kako reče, pogrešno govoriti: raditi, raditi i samo raditi, već da treba raditi za tržište.
Osnovna Šešeljeva kritika, barem onako kako smo je mi razumeli, bila je što postoje „spisak lepih želja, dobre namere, ukazivanje na probleme, ali nema celovitog rešenja unutar sistema“.
Pogrešna je paradigma, konstatovao je lider radikala, koju su započele vlasti pod Demokratskom strankom, a koje nastavlja naprednjačka vlast — plaćanje stranim fabrikama ogromnih suma novca da otvore pogone u Srbiji.
„Ako već imamo te pare za svakog radnika, po 10.000 evra, onda treba dati kredit tim radnicima. Pa neka nešto pokušaju sa tim. Ili podeliti im bespovratno, na kraju krajeva“, podvukao je Šešelj.
I ekonomska polemika je deo ekonomskog rešenja
Ekonomisti, poput Milana Ćulibrka, urednika nedeljnika NIN, kritikovali su na sličan način i onu vlast demokrata, ali i ovu vlast koju vrše naprednjaci.
„Ako uzmemo prosek u poslednjih desetak godina, a i ranije je bila ta praksa, iz budžeta je između 700 i 800 milina evra raznih vrsta subvencija na ovaj ili onaj način ubacivano u preduzeća da bi se ona veštački održavala u životu. Zamislite da smo tih sedam ili osam milijardi evra upotrebili za razvoj i podršku privatnom sektoru, da smo napravili nekakav garantni fond koji bi mogao da posluži za odobravanje povoljnijih bankarskih kredita“, bio je jasan Ćulibrk u nedavnom gostovanju u emisiji „Sputnjik intervju“.
Sa druge strane, postoje i ekonomisti koji smatraju da Šešeljeva priča nije toliko primenjiva u srpskoj praksi i pod srpskim okolnostima. Svoje tvrdnje oni temelje na činjenici da radnik u Srbiji sa 10.000 evra ne može da pokrene neki ozbiljan biznis ili da, eventualno, može da se bavi uslužnim delatnostima.
Zbog toga oni smatraju da je manje loše plaćati strane investitore koji u Srbiju prave velike pogone i čiji proizvod ima kupca na tržištu u inostranstvu. „Kina ne mora da kupuje investitore, ali Srbija je prinuđena“, repliciraju.
Stručnjaci koji zastupaju, Šešelju oponentnu školu ekonomskog mišljenja, dodaju da nigde ne postoji rigidno definisana i sprovedena neoliberalna, intervencionistička ili ekonomska politika socijalne države. Uvek je to neka kombinacija, kako kažu.
Ekonomisti različitih škola mišljenja vode borbu gotovo od kad je ekonomija postala nauka. Ono što je boljitak od jučerašnje polemike jeste činjenica da je Parlament Srbije dobio kvalitet više — oko ekonomskog programa buduće Vlade. I to debatu zasnovanu na (različitim) ekonomskim ideologijama koje postoje u drugim državama. To je odličan način da Srbija pronađe modalitet daljeg ekonomskog puta.
Konačno. I ako hoće.
