Tuga za ubijenima i žal za izgubljenim domovima sa jedne, i pobedničko slavlje uz podignutu šaku i fašističke simbole sa druge strane. Tako se u najkraćem može opisati obeležavanje godišnjice „Oluje“.
Uvertira u hrvatsku proslavu „Oluje“ dovoljno ukazuje kako će izgledati proslava godišnjice hrvatske „pobede“.
Antisrpske harange u Hrvatskoj u kontinuitetu traju od 19. veka, kaže predsednik Asocijacije udruženja Srba iz Hrvatske Milojko Budimir. Ova politika počela je sa Antom Starčevićem, a nastavljena je sa Pavelićem i Tuđmanom, objašnjava on.
Čovek može pomisliti da je pojačano antisrpsko raspoloženje u Hrvatskoj uslovljeno izbornom kampanjom, ali kampanja protiv Srba je kontinuirana, kaže Budimir. On navodi da je dolazak Socijaldemokratske partije na vlast i ulazak Hrvatske u EU probudio lažnu nadu da će se status Srba u Hrvatskoj promeniti. EU i dalje ćuti na šovinističke i fašističke ispade u toj zemlji.
„Oluja za nas još uvek traje. Posle 5. avgusta 1995, hrvatski Sabor doneo je niz diskriminatorskih zakona kojima je oduzeta sva naša imovina i nismo uspeli, iako je Hrvatska potpisala više međunarodnih sporazuma, da povratimo svoju imovinu“, kaže Budimir.
Srba je u Hrvatskoj sve manje, a ono što posebno zabrinjava je prevođenje iz pravoslavlja u katoličanstvo.
„Imali smo u Drugom svetskom ratu tu pojavu. Postojala je Hrvatska pravoslavna crkva, sada imamo Hrvatsku pravoslavnu zajednicu. U trendu je i prekrštavanje i preveravanje, a ovih smo dana svedoci i povampirenog ustaštva“, kaže Budimir.
Zapad se i danas pita kako Srbi nisu nokautirani
„’Oluja‘, ali i svi događaji iz devedesetih godina, ostavili su traumatične ožiljke na telu srpskog naroda“, kaže istoričar Aleksandar Raković.
„To ne može a da se ne odrazi na identitet naroda. Samopouzdanje je poljuljano, a prisustvo Srba na tim prostorima, koje trajalo jedan milenijum, okončano je uz mig zapadnih evroatlantskih struktura. To što je zapadnoevropska civilizacija počinila takav zločin nad pravoslavnim hrišćanima je posebno tragično“, kaže Raković i podseća da nije prvi put da se tako nešto dogodilo.
Sličan izgon u nekoliko navrata u 20. veku doživeli su Grci. Njihov izgon počeo je progonom iz Male Azije dvadesetih godina prošlog veka, nastavljen je pedesetih godina progonom Grka iz Istanbula, a okončan je progonom sa četvrtine kiparske teritorije.
U onome što se dogodilo Srbima i Grcima, Raković vidi težnju Zapada da grubo razgraniči civilizacije. Krajnji rezultat tih težnji su, prema njegovim rečima, događaji na Bliskom istoku.
„Mi smo prilično uzdrmani i bili smo u nokdaunu, ali smo se podigli i oni se pitaju kako je moguće da nas nisu nokautirali, a uložili su toliko sredstava, manipulacije, streljiva da bi disciplinovali Srbe, ali u tome nisu uspeli“ kaže Raković.
Povratak u stare krajeve gotovo je nemoguć
Teško je utvrditi tačan broj povratnika, kaže Budimir. Iako hrvatske vlasti tvrde da se na ognjišta vratilo oko 130.000 ljudi, istraživanje koje je uradio UNHCR govori da se u Hrvatsku vratilo 30.000 do 40.000 Srba izbeglica.
Povratka nema, kaže Budimir, a podaci pokazuju da je veći broj onih koji se iz Hrvatske vraćaju u Srbiju nego u obrnutom smeru. Iako je u Hrvatskoj usvojen Zakon o manjinama, on se u praksi ne primenjuje.
„Gotovo na prste jedne ruke možemo izbrojiti one koji su se zaposlili, pogotovo u državnim službama. Oni koji se vraćaju uglavnom žive od penzija ili od poljoprivrede, a vrlo dobro znamo kako im je teško, jer nemaju poljoprivrednih mašina i taj povratak nije održiv. Bilo je vrlo skromne obnove, koja je završila tako da, ako ljudi ne mogu da se vrate, Hrvatska ih tuži i moraju da nadoknade uložena sredstva sa kamatama. To pravi ogromne probleme. Sve je manje ljudi koji se vraćaju, a posle ovih dešavanja položaj Srba biće još teži”, zaključuje Budimir.
Dok jedni slave, drugi tuguju
Čitava atmosfera poslednjih meseci u Hrvatskoj kao da je pripremana da se 21. godišnjica „Oluje“ obeleži još trijumfalnije nego prošle godine.
Prijem za ratne komandante na kninskoj tvrđavi, misa zahvalnica i neizbežan koncert ustaške muzičke zvezde Marka Perkovića Tompsona, sve u organizaciji nekoliko hrvatskih ministarstava i uz prisustvo hrvatskog državnog vrha, jesu način na koji će u Hrvatskoj „Oluja“ biti obeležena.
U Srbiji i Republici Srpskoj pak tugovaće se za izgubljenim životima i domovima. Beogradsko naselje Busije naseljeno je, najvećim delom, ljudima izbeglim iz Hrvatske i BiH. Ono je odabrano za mesto centralne manifestacije, kojoj će prisustvovati državni vrhovi Srbije i Republike Srpske, kao i vrh Srpske pravoslavne crkve.
I u Republici Srpskoj „Oluja“ će biti obeležena na sličan način kao i u Srbiji. Dokumentaciono informativni centar Veritas tradicionalno organizuje obeležavanje „Oluje“ u Banjaluci i na celoj trasi izbegličke kolone kroz Republiku Srpsku.
Od 3, do 6. avgusta građani su počeli da u organizaciji Veritasa obeležavaju stradanje civila iz izbegličke kolone na svakom mestu na kome se dogodio zločin hrvatskih vojnika.
U banjalučkom Sabornom hramu Hrista Spasitelja već 3. avgusta održan je parastos i upaljeno je 7.000 sveća za dušu svakog Krajišnika poginulog u ratu, kaže Savo Štrbac, predsednik Veritasa.
Na dan početka izgona Srba, 4. avgusta, predstavnici Veritasa položili su vence na spomenik žrtvama „Oluje“ na banjalučkom groblju, potom je održan parastos žrtvama u Crkvi Svete Trojice, a nakon toga i daća u organizaciji Kola srpskih sestara.
„Na zahtev Krajišnika koji žive u Banjaluci i RS nastavljamo tradiciju. Naravno da pozdravljamo učestvovanje države i crkvenog vrha na proslavi u Busijama, ali ako se narod seća svojih žrtava, to, po meni, ima mnogo više smisla nego samo sećanje političkog i crkvenog vrha“, kaže Štrbac.
Narod ne zaboravlja. A od zaborava štite i druge akcije, ako što je poziv patrijarha Irineja da crkvena zvona 5. avgusta duže zvone ili da se ljudi istog dana u podne zaustave i odaju poštu žrtvama.
