Da li je Hrvatska koja „rehabilituje fašizam i ustaštvo“ prava slika Evropske unije danas? I da li je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u pravu kada kaže da Srbiji „takva unija ne treba“? Na ta pitanja zaista nije lako odgovoriti.
Jer tačno je da je EU bila godinama „utočište“ za male evropske države — ali vremena su se promenila, pa je, po svemu sudeći, od utočišta Unija za neke postala vrsta zatvora iz kojeg nema izlaza.
Da li je disbalans između velikih i malih država i politika u EU toliki da se „ideja vodilja“ za stvaranje Unije negde usput izgubila? Teško je to reći, ali najnoviji primeri, poput Švajcarske koja je povukla molbu za članstvo iz 1992. godine, jasno ukazuju na to da EU ima veliki problem.
Ako na to dodamo i šok, koji još nije prošao nakon odluke Velike Britanije o napuštanju Unije, ostaje nam samo da se zapitamo koji je to tačno „sistem evropskih vrednosti“, ali i da li je „jaram“ članstva u Evropskoj uniji za neke države ipak pretežak.
Miloš Jovanović, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu ne slaže se s terminom „jaram“, ali priznaje da za članice EU postoji neka vrsta stege:
„Ono što je malo veća misterija kad je u pitanju EU su baš te takozvane proklamovane evropske vrednosti — one su se čak našle i u našem Ustavu, a da niko zaista ne zna šta je to, i koje bi vrednosti bile specifične za Evropsku uniju“, ističe on i navodi kao primer Lisabonski ugovor, u kojem su evropske vrednosti pomenute, ali samo načelno — sloboda, zabrana diskriminacije… — dakle, ono što imaju, vrednuju i poštuju i druge države koje su trenutno van EU.
„Evropske vrednosti, kao neka specifična kategorija, ne postoje. Ono što je sigurno je da je EU od početka bila ekonomski projekat, i ja se plašim da je ona isključivo to i ostala. Srž Unije je unutrašnje tržište, ekonomija zasnovana na neoliberalnom principu — i zato EU i u najvećoj meri i preživljava krize koje preživljava, jer nema svoj identitet i osećanje kolektivne pripadnosti. A tržište nije dovoljno jaka vrednost da ljude emotivno veže za jedan takav princip“, objašnjava Jovanović.
Jovanović kaže da je nemoguće znati kakva će Evropska unija biti ubuduće, s obzirom na to da je nekadašnje okupljanje unutar nje posle izlaska Britanije krenulo „u kontrasmeru“.
„Ovo što Uniju danas drži kakvu-takvu na okupu očigledno su neke sile koje i nisu baš demokratske — krupni kapital, interes velikih preduzeća… I to je možda odgovor na ovo pitanje. Kada se narod EU pita — a to se sve manje radi! — odgovori anketiranih su sve više skeptični kad je posredi budućnost EU. Međutim, to nije tako kada isto pitate velike kompanije, i to potvrđuje da se Evropska unija svela na jedno veliko unutrašnje tržište, na kojem veliki kapital slobodno može da ’oplođava‘ samog sebe i da raste. U tom smislu, ako se ništa ne promeni u Uniji, ako se bude pravio neki istorijski bilans, ona će biti označena kao priličan neuspeh“, kaže Jovanović za Sputnjik.
Naš sagovornik ne smatra da je NATO „lepak“ koji drži Uniju na okupu, već Zapadnu vojnu alijansu smatra glavnom preprekom planu da EU izraste u autonomni politički subjekat, čime joj je uskraćena ozbiljnija uloga u međunarodnoj politici i rešavanju međunarodnih kriza.
„NATO čini Uniju maloletnom u važnim strateškim pitanjima. Dok god je Alijansa tu, ona je jedna vrsta garancije, ali ne toliko bezbednosti evropskih zemalja, koliko garancije da će EU ostati nedorečeni projekat, i to naročito u političkom smislu. A politika je najvažnija ako želite da se neka zajednica očuva“, uveren je Jovanović.
Za razliku od njega, Milan Igrutinović sa Instituta za evropske studije niže pozitivne epitete kojima opisuje evropske vrednosti — od demokratije, vladavina prava, poštovanja ljudskih sloboda, pa do nemogućnosti stvaranje autokratskih režima unutar Unije.
„Mir u Evropi, odnosno unutar EU, treba da bude prioritet — jer je EU i začeta kao mirovni projekat. Izvedene vrednosti Unije su solidarnost i jednakost u ekonomskoj sferi — koliko je to moguće u okviru liberalne demokratije“, kaže sagovornik Sputnjika, i dodaje da je Evropska unija „samo završna krovna konstrukcija njenih država-članica“.
Tumačiti Evropsku uniju izdvojeno od njenih članica je, kaže Igrutinović, praktično nemoguće, jer su evropske vrednosti nešto oko čega su se sve članice već dogovorile.
„Naravno, te vrednosti su manje-više sve vreme na nekom testu. Danas imamo, recimo, Viktora Orbana za kojeg kažu da je veliki ’izazivač‘ unutar EU — ali ako građani te zemlje odluče da za njega glasaju, postavlja se pitanje da li se EU na taj način menja. Mi ne možemo da damo odgovore na to. U politici su takve stvari uvek fluidne“, objašnjava Igrutinović i napominje da u tumačenju evropskih vrednosti uvek mora da postoji izvesna fleksibilnost.
Ako stvari već tako stoje, zašto onda neke članice EU žele da je napuste? Igrutinović kaže da je Velika Britanija u EU bila „samo jednom nogom“, ali zato navodi i primer Grčke, koja je na referendumu o evrozoni odlučila da ostane „u sistemu“, što je, po njegovim rečima, faktički bilo izjašnjavanje i za ostanak u EU.
„Nije Unija ista za sve države, kao što nisu ni sve države, pogotovu novije članice, ušle s istim ciljevima. Za neke članice EU je simbol boljeg života, u smislu više para, i ništa više. Ali kad se pojavi problem kao što je migrantska kriza, tada one kažu: ’Ne, mi se bojimo muslimana i ne želimo tri procenta tog stanovništva u svojim državama!‘. Dakle, one su Uniju videle kao priliku za bogaćenje, a ne žele s njom da podele teret tekućih problema“, ističe Igrutinović.
Sagovornik Sputnjika smatra da je za naš region EU isto što i za Istočnu Evropu: simbol dobrog života, prilika za veću platu, za bolju zaposlenost. U isto vreme, upozorava da se određeni aspekti obaveza koji iz članstva u Uniji proizilaze kriju, što onda u javnosti dobija negativnu konotaciju.
„U fundamentalnom smislu, EU je proizvod volje njenih članica. Ako želite da je remontujete, onda morate da remontujete, na primer, vlast u Nemačkoj. Jer ako hoćete solidarniju EU, koja će da troši više novca, onda morate na to da naterate stranku CDU, vladajuću strukturu u Nemačkoj, koji je glavni kočničar svega toga. To je na nivou Unije teško uraditi, ako imate jednu veliku državu koja to blokira“, objašnjava Igrutinović, i napominje da na nivou dnevne politike malo ko zastupa interese Unije, i da je zato ona laka meta za kritiku — bila ona opravdana, ili ne.
Istovremeno, kaže naš sagovornik, trebalo bi dobro razmisliti o tome kako bi se velike evropske države ponašale prema manjim, da nema Evropske unije.
