Vals je ovih dana u listu „Žurnal di dimanš“ objavio članak u kojem je pozvao na revidiranje odnosa između Francuske i njenih muslimanskih građana. Oštro osudivši antiislamske pozive koji dolaze od krajnje desnog dela političke elite, on je pozvao obe strane da izađu jedna drugoj u susret.
„Pozivamo muslimane Francuske da daju žestok otpor onima koji potkopavaju zemlju iznutra. Takve akcije treba da se nalaze u osnovi novog društvenog dogovora između nas i muslimana“, piše šef Vlade. Odmah i dodaje — ako do toga ne dođe, vlasti muslimanskoj zajednici neće moći da obezbede slobodu ispovedanja vere. Potom i preti: „Svetovna Francuska neće sedeti i čekati, dok vi samostalno rešite problem“.
Pošto je „prespavala“ decenije, Francuskoj se žuri
Pošto je „prespavala“ decenije, Francuskoj se žuri. Do sada je gubila strašnu bitku sa napadima terorista DAEŠ-a ili njihovih sledbenika. Neće da sedi i čeka, kaže aktuelni premijer, a prethodno ministar unutrašnjih poslova dobro upućen u stanje u predgrađima francuskih gradova u čijem je gašenju „požara“ i sam učestvovao.
Francuska kao da ništa nije naučila iz sopstvenih grešaka koje je pravila dugi niz godina getoizujući sopstvene državljane muslimanske vere, praveći od njih građane drugog reda. A njih je blizu pet miliona i čine 7,5 odsto francuskog stanovništva, što je najveći procenat u nekoj od zapadnoevropskih zemalja.
„Bogata“ istorija sukoba
Da li je Vals zaboravio višednevne nerede posle pogibije dvojice tinejdžera afričkog porekla pod nerazjašnjenim okolnostima u pariskom predgrađu Kliši 2005. godine o čemu su slike danima išle u svet.
Prethodni predsednik Francuske Nikola Sarkozi je tokom tronedeljnih nereda 2005. godine bio ministar unutrašnjih poslova i tada je zbog oštrog stava prema njihovim učesnicima snažno kritikovan. Poručivao je tada da problematična predgrađa treba „očistiti šmrkom“, dok je počinioce nasilja opisao kao „gangrenu“ i „ološ“. Mnogi tvrde da su upravo njegove izjave doprinele rasplamsavanju nasilja.
Sukobi sa policijom su se raširili Francuskom, u predgrađima Nanta, Rena, Marseja, Strazbura, Lila, Klermon Ferana, Monpeljea, Ruana. Vlasti su priznale da se više ne radi o izolovanim urbanim izgredima, već o svojevrsnom stanju pobune. Scene građanskog rata pogodile su i samo srce Pariza i Trg Republike.
Materijalna šteta tokom nereda je bila ogromna, ali su socijalne, političke i ostale posledice po svakodnevni život u Francuskoj bile, nesumnjivo, još veće.
Nije se čekalo na nove velike nerede. Već 2007. godine izbili su brutalni sukobi u predgrađima i opet je okidač bilo nerazjašnjeno stradanje dvojice mladih Alžiraca posle sudara sa policijskim autom.
Nezavisni stručnjak pri UN Gej Makdugal izneo je otvorene kritike na račun Francuske.
„Rasizam je živ, podmukao i jasno usmeren ka manjinama imigrantskog porekla, od kojih su većina francuski državljani“, naglasio je Makdugal te 2007. godine.
Francuske vlasti su bile suočene sa besom i protestima muslimana i 2012. godine ispred Ambasade SAD zbog antimuslimanskog filma „Nevinost muslimana“ u američkoj produkciji. Protest ispred Velike džamije u Parizu zabranio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Manuel Vals. On se i 2013. godine suočio sa višednevnim protestima i sukobima u predgrađima Pariza zbog primene zakona o zabrani pokrivanja lica tradicionalnim islamskim burkama na javnim mestima.
Masakr u Parizu 1961. godine je tema koju je Pariz, i zvanični i nezvanični, uvek zaobilazio. Početkom oktobra te godine u Parizu je proglašen policijski čas za sve „alžirske muslimane, francuske muslimane i francuske muslimane iz Alžira“ koji su tražili nezavisnost Alžira. Uprkos zabrani 17. oktobra organizovan je veliki protest u kojem je učestvovalo 30.000 Alžiraca. Policija je pucala u masu. Nikada nije saopštila broj mrtvih, a više od 14.000 njih je bilo uhapšeno i dopremljeno na sportske stadione koji su služili kao pritvorni centri.
Francuski predsednik Fransoa Oland postao je prvi francuski zvaničnik koji je 2012. godine progovorio o masakru u Parizu 1961. godine.
Zašto se čudi Francuska
Francuska je platila danak tome što nije uspela da na pravi način kanališe to što je nekada bila kolonijalna sila. U socijalnim naseljima na periferijama gradova živi više od 90 odsto imigrantskog stanovništva iz bivših francuskih kolonija, najviše iz Alžira, Maroka i Tunisa.
Problem francuskih predgrađa je svima bio dobro poznat. Nezaposlenost, loše obrazovanje, siromaštvo ljudi koji žive na margini gradova i celog društva, prepuštenih raznim vidovima šverca i kriminalu. Zato se deca imigranata koja su rođena u Francuskoj ne osećaju Francuzima. Problemi su, međutim, gurani „pod tepih“. I zato ne čudi što je jedan broj njih francuski pasoš i francusku državu zamenio „Islamskom državom“ (DAEŠ).
„Biće nam potrebna čitava generacija da promenimo stvari u tim problematičnim predgrađima“, kazala je još 2005. godine portparolka Sarkozijeve partije Nadin Morano.
„Ne postoji magični štapić“, dodala je ona. I to je to. Od konstatacije se nije odmaklo.
To, kao i nezadovoljstvo braće po veri, znali su da iskoriste neki drugi. Zato čudi kada se Francuska čudi zašto je baš ona plodno tlo za rasad pripadnika DAEŠ-a i za logistiku njihovim ubilačkim akcijama.
A posle svega još više čudi najnovija „pretnja“ francuskog premijera umesto ponuđenih rešenja. Deža vi.
