Posle protesta zbog niske cene otkupa pšenice i malina, protest zbog otkupne cene hlebnog žita najavili su i paori iz Vojvodine.
Stručnjaci procenjuju da je Srbija između dva popisa izgubila 150.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, pa se postavlja pitanje zbog koga i za koga naša država prazni srpska sela.
Političari stalno govore da ne mogu bez seljaka, da je sudbina Srbije na njih naslonjena, a u konkretnim potezima agrarne politike i ruralnog razvoja toga očigledno nema, izjavio je u emisiji „Energija Sputnjika“ agroekonomski analitičar Milan Prostran.
„Plašim se da ćemo ostati na proklamacijama i lepim željama, a to je veoma ozbiljno pitanje za malu državu kao što je Srbija, koja će sutra verovatno biti deo Evropske unije. Potrebno je napraviti ozbiljne rezove, voleo bih kada bi smo bar deo pozitivnih iskustava Unije što pre primenili na naš ruralni razvoj, pa da vidimo da li smo kao stručnjaci, narod i seljaci sposobni da nosimo razvoj ove zemlje. Od 1992. do 1996. godine selo je prehranilo preko 90 odsto Srbije u godinama teških sankcija, mi to možemo“, podseća Prostran.
Sagovornici emisije „Energija Sputnjika“ podsetili su na pozitivna iskustva EU u zaštiti poljoprivrednika, ali i na činjenicu da je Srbija sa Unijom već potpisala brojne dokumente i tako unazadila selo. Reč je o prevremenoj liberalizaciji, oslobađanju carinskog režima uvoza poljoprivredno-prehrambenih i drugih proizvoda iz zemalja Unije koja imaju ulogu nelojalne konkurencije, kaže agroekonomista Miladin Ševarlić.
„Naši poljoprivrednici, u odnosu na evropske farmere, imali su subvencije za četiri do osam puta manje. U poslednje dve godine, u vreme poslednje Vlade, desilo se nešto što je potpuno neuobičajeno u zemljama u tranziciji koje su u procesu pridruživanja EU, ukupan budžet se iz godine u godinu povećavao, a agrarni budžet se smanjivao. To je potpuno suprotna tendencija. Ostale su nastojale da nacionalni budžet namenjen poljoprivredi povećaju, kako bi poboljšali konkurentnost svojih u odnosu na evropske poljoprivrednike i poboljšali regionalnu ruralnu ravnomernost razvoja. Mi smo smanjili subvencije za hiljadu i po puta“, kaže Ševarlić.
On dodaje da je više od tri četvrtine agrarnog budžeta locirano na Vojvodinu, a samo jedna u centralnoj Srbiji. Tome treba dodati činjenicu da su subvenicije po hektaru prve i osme klase zemljišta iste, što je nedopustivo. Ševarlić, koji je na poslednjim izborima u Parlament Srbije ušao kao nestranački kandidat, kaže da će u Skupštini prvo pokrenuti pitanje opstanka sela kroz razvoj zadružnog sektora.
„Doneli smo novi Zakon o zadrugama u kome više ne postoje članovi koji su se odnosili na obavezu vraćanja zadružne imovine koja je bez naknade oduzimana od 1953. godine. Poslanici su tako abolirali celokupnu pljačku zadružne imovine koju ja procenjujem na blizu 10 milijardi evra. To u praksi nije primenjljivo, jer i ona imovina koja je ostala u zadrugama danas ne može da se prenese u zadružnu svojinu, već se i dalje vodi kao društvena kako bi ponovo mogla da bude privatizovana“, objašnjava Ševarlić.
Agroekonomski analitičar Milan Prostran smatra da država hitno mora da donese mere zaštite proizvođača pšenice jer je ona, bez obzira na razvoj drugih, kultna kultura u Srbiji. Pšenica je pre svega proizvod života, sutra kada ostanemo bez pšenice, država će morati zlatom da je plaća na svetskom tržištu, kaže Prostran.
„Mogu da se složim sa ministrom trgovine kome je u interesu da cena pšenice ostane ista, jer će ga manje boleti glava zbog cene hleba, ali ne mogu da se složim sa ministarkom poljoprivrede koja ima sličan odnos i koja je prilično indolentna prema tim problemima. Pojaviće se višak od milion i po tona, država bi mogla da sklopi aranžman sa Kinom i tako otplaćuje deo kredita koje je dobila za velike investicije. Mogla bi i da ojača robne rezerve ili da sa premijom od 2 do 3 dinara pomogne određenom kategorijama proizvođača“, predlaže Prostran.
On dodaje da postoje različiti modeli za pomoć manjim proizvođačima koje je neophodno razraditi, jer od čekanja bolje cene neće biti ništa. Država ne treba da zaboravi da mora da motiviše seljaka da nešto poseje i za sledeću godinu, zaključuje Prostran.
