Nova knjiga jednog od najnagrađivanijih srpskih književnika romantična je priča koja predstavlja snažnu pobunu protiv doba neljubavi i hladne realnosti. Iako neobičan u odnosu na Matijevićeva prethodna dela, roman „Susret pod neobičnim okolnostima“ takođe odražava i piščevu kritiku društva.
„Hteo sam da pobegnem, ali čak i kada piše duhovito, čovek se nekih stvari možda i nesvesno dotakne i da sliku stvarnosti. Otuda i u ’Susretu‘ ima kritike društva, pre svega nehumanog odnosa prema starim ljudima. Moja osnovna namera je ipak bila da napišem duhovit roman, da se onaj koji ga čita — smeje i da bude dobro raspoložen.“
Ako ste pre nekoliko godina sliku našeg stanja opisali naslovom vaše knjige „Vrlo malo svetlosti“, kao ta slika izgleda danas?
— Toliko je malo svetlosti da je teško oceniti da li je manje u odnosu na pre ili je isto, ali više svakako nije.
Kako kao pisac, a povodom nedavnog tragičnog događaja u Nici, odgovarate na pitanje zašto je svet postao tako opasno mesto za život?
— Mislim da je ovaj 21. vek ekstremno težak. Postavio je neka pitanja na koja odgovore ne možemo naći u prošlosti. Ranije je ljudsko iskustvo pomagalo, budući da su se neki problemi ponavljali, i čovek je lakše, potpomognut iskustvom, mogao s tim da izađe na kraj. Sada se vreme toliko ubrzalo, svet se svakim danom menja i čini mi se da je čovek u težoj situaciji nego što je bio u ranijim vekovima.
Gde ide svet ako se sve rascepkava i rastače, narodi se odvajaju gotovo gvozdenim zavesama, kompromis postaje nemoguć? Šta očekujete da se iz ovoga još može izroditi?
— Teško je odgovoriti, ali svakako put kojim smo krenuli nije dobar. A greška bi mogla baš skupo da košta. Ne znam da li će se naći čovek, rešenje, odgovor i da li će ljudi prepoznati taj odgovor na vreme, ali činjenica je da je u 21. veku, sa ovim tehnološkim napretkom čoveku sve teže jer mu nije ni dorastao. On je u odnosu na srednji vek samo malo napredovao, a tehnologija toliko da ne znam može li čovek sve to da kontroliše, da uspori, stane na loptu i razmisli šta dalje. Ne znam, ali teško je biti optimista.
Globalizam i multikulturalnost posustaju, a evropski lideri i oni koji su zaduženi da to drže pod kontrolom deluju nemoćno. Zašto u svetu, pa i u Francuskoj, nema lidera poput De Gola koji bi mogao da odgovori na izazove vremena?
— To je komplikovano pitanje na koje bi se moglo odgovoriti pitanjem zašto u književnosti nema pisaca kakvi su u De Golovo vreme bili Sartr, Kami i mnogi drugi, filozofi, umni ljudi. Svet je u jednoj sumanutoj trci za novcem kao što je u književnosti trka za tiražom… Neke stvari uvek dođu na naplatu. Ovo što se događa u svetu nije staro 10, 15 godina, neke stvari i postupci traju čitav vek. Sve je to povezano. Sećam se političara koji su se u vreme bombardovanja SRJ našli u isto vreme na čelu država koje su vodili, što je bilo nezamislivo ’50-ih i ’60-ih godina prošlog veka. Poslednje dve decenije vidimo da na čelo svake zemlje dolaze neki ljudi koji ranije ne bi mogli ništa bitno da obavljaju.
Kako tumačite konfrontaciju sveta i Rusije, da li te isključivosti mogu doneti nešto dobro?
— One ne donose ništa dobro i stvarno je potrebno da se jednom sedne za sto i nađu neka rešenja. A sigurno nije rešenje da se jedna sila oružjem primakne drugoj sili, pa da se to oružje nagomilava na granicama. Nadam se da ljudi uviđaju tu mogućnost greške i nesporazuma koji mogu dovesti ne samo do rata nego i do kraja civilizacije.
Kažu da piscima pogoduju takva, dramatična vremena…
— Voleo bih da nisu tako dramatična. Nije meni teško da pišem o ljubavi, seksu, erotici, o bilo čemu ljudskom. Voleo bih ja da je meni malo dosadno, dosta mi je tolike zanimljivosti.
I dalje iz Čačka, a ne iz Beograda, sagledavate svet. Da li je to što ste u unutrašnjosti privilegovana ili skrajnuta pozicija?
— Sve ima svoje pluseve i minuse. Mislim da je, pogotovo ranije, piscu bilo lakše da stvara iz velikog centra, jer tu su biblioteke, kolege, život koji dosta pomaže i stvaranju i iskustvu pisca. Sada je podjednako teško svuda, s obzirom na položaj pisca i uopšte umetnika. Biti u unutrašnjosti sigurno nije privilegovani položaj, ali ima nekih prednosti, u manjem mestu dan duže traje i čovek ipak ima mnogo više vremena za stvaranje.
Dobitnik ste svih značajnih književnih nagrada — Ninove, Mešine, Andrićeve, Borine… Smatraju vas natprosečnim piscem. Kako se nosite s tim?
— Često čujem te kvalifikacije. Gode mi, ali ne slušam ih svakodnevno i ne razmišljam o njima. Možda zbog toga radim kao da pišem svoje prvo delo i kao da iza sebe nemam ništa.
Vaš roman „Časovi radosti“, čija je tema erotika, pobudio je svojevremeno veliko zanimanje čitalaca. Ostala je šala da ste vi zapravo glavni junak svoje knjige.
— Imao sam jednu promociju u Lajpcigu, gde sam, upitan ko je glavna junakinja, odgovorio kao Flober za gospođu Bovari: „Maca Aksentijević — to sam ja“. Ali, u stvari, to je roman koji ima najviše sličnosti sa „Susretom“, s tim što tamo ima humora i erotike, a ovde humora i fantastike.
Kako ocenjujete stanje u srpskoj književnosti, drži li ona do onih standarda koje je davno osvojila?
— Bojim se da smo slabiji nego što smo bili. Čini mi se da smo u ono najružnije vreme, devedesetih, imali bar po dvadeset izuzetno dobrih knjiga, a nije se objavljivalo mnogo. Sada se objavljuje bar deset puta više, a čini se da je dobrih knjiga sve manje. Do toga dovodi i ova duga kriza u kulturi koja je kriza u svakom pogledu — i u novcu i u institucijama i u vrednovanju i u postavljanju pravih ljudi na prava mesta… Mislim da sve to traje dovoljno dugo i da mora da ostavi posledice. Danas se pisci bave pisanjem gotovo iz hobija, uz kolumne, tekstove za novine, televiziju… Rade neke tekstove koji nisu ono što žele nego ono što moraju. Prava dela pišu tek onda kad ugrabe vreme.
Smeta li vam kada se u knjižarama, ili u medijima, izjednače vrednosti i trendovi?
— To je nešto što ima veze sa ovim vremenom i ovim vekom. I to je tako u manjoj ili većoj meri i u Francuskoj, i u Americi, Nemačkoj, Rusiji… Sada je vrednost novac, bitan je tiraž. Razvijene zemlje se trude da pomognu vrednosti, kod njih nije sve prepušteno tržištu kao kod nas. Ali meni je čak i to u redu. Ako nema drugih vrednosti, čak i taj tiraž je neko pravilo, pokazuje da neki aršini postoje, bez obzira što nisu pravi.
Vaša junakinja Ana Žeželj ne bi pristala na takvu realnost, ona bi se od nje branila kutijom „danhila“ i flašom loze. Šta je vaš način pobune, otklona od onoga što nije iz vašeg sistema vrednosti?
— Moj način je da stvorim Anu Žeželj koja se buni.
