Međunarodni olimpijski komitet (MOK) tek pre neki dan je smogao snage da prevali preko usta da je Rio de Žaneiro spreman za igre koje treba da počnu 5. avgusta. Ili je MOK konačno dobio dozvolu da to saopšti. Od koga, to on najbolje zna. Na takav zaključak nedvosmisleno upućuje jedna od najgorih antiolimpijskih kampanja sa kojom je Brazil bio suočen u poslednjih godinu dana.
Jedino još nije jasno u kom formatu ćemo gledati igre. Da li okrnjene „samo“ za rusku atletsku reprezentaciju, ili će biti zabranjeno učešće svim ruskim sportistima, kako je to juče od MOK-a zahtevala Američka antidoping agencija. Već danas je javnost posredstvom „Njujork tajmsa“ obaveštena da osim SAD isto traži još devet antidoping agencija, iz Nemačke, Španije, Japana, Švajcarske i Kanade. Svi hoće istragu u vezi sa optužbama da je Ministarstvo sporta Rusije navodno sprovodilo doping program tokom trajanja Zimskih olimpijskih igara u Sočiju. Setili se da to traže jula 2016, a Soči bio februara 2014. godine!
Zna Amerika da meka moć — a uspeh u sportu to sigurno jeste — bolje pogađa od tvrde. Kao što je Rusija jasno stavila do znanja da neće odustati od svojih namera u širenju meke moći, tako je i Zapad više puta bio jasan da je nameren da spreči širenje mekog uticaja Ruske Federacije. Pošto se krenulo u eliminaciju „ruske pretnje“ na svim frontovima, stiglo se i do sporta. A Rusija je sa 82 medalje na OI u Londonu pre četiri godine bila treća po broju osvojenih medalja. Tik iza Amerike i Kine.
Kome smetaju Brazil, Rusija, Kina
Rio je prevazišao sve probleme i spreman je da ugosti svet, saopštio je MOK pre pet dana nakon što je šef inspekcije MOK-a Naval el Mutavekel sa saradnicima obavio završnu kontrolu borilišta koja je redovno posećivao od 2009. godine, kada je Brazil dobio organizaciju igara. Antikampanja kojom je bio zasut naročito u poslednjih godinu dana, bila je retko viđena. Ili bolje rečeno jedino još viđena pred Zimske olimpijske igre (OI) u Sočiju u Rusiji pre dve godine. Dok je tada Rusija po pisanju zapadnih medija kasnila sa izgradnjom svih objekata i davila se u korupciji, uz „objašnjenja“ kako u Sočiju grade samo Putinu bliski tajkuni, Brazil su potresale i dodatne priče.
Osim poslovičnog kašnjenja u gradnji objekata, tu su čuveni zika virus i politička kriza u Brazilu. Šta reći o tome kada su, već je toliko puta napisano, američki obaveštajni pipci debelo zaslužni za najnoviju destabilizaciju dobrog dela zemalja Latinske Amerike, ponajviše Brazila, i za sada privremenu smenu njegove predsednice Dilme Rusef.
A ni zika virus nije nepoznanica. Nikome nije smetalo kada se 2014. godine u istom tom Brazilu igralo Svetsko prvenstvo u fudbalu, na kome je ta zemlja položila ispit organizacije velikih sportskih priredbi. Nije pomagalo ni objašnjenje Svetske zdravstvene organizacije da se igre održaju tokom zimskih meseci u tom delu sveta, kada je značajno smanjen broj komaraca koji prenose virus, pa samim tim i rizik od infekcije i da nema potrebe za ograničenjima kretanja ljudi.
Kampanja je dostigla takve razmere da su i ovog vikenda, navodno zbog virusa zike, stigli otkazi sa učešća na Olimpijskim igrama. Posle vrhunskih golfera, to su učinili i neki teniseri. Kako se posle ispostavilo zika je bio dobar izgovor za nedovoljan bodovni i novčani motiv sportista koji pripadaju najbolje plaćenim sportovima. Sportski je svakako manjkao, ali ne i u slučaju na primer jednog Rafaela Nadala, koji je molio boga da ga pozovu na OI, iako nije ostvario olimpijsku normu zbog prevelike pauze u igranju. Pre dva dana je izjavio da je sa radošću primio vest da ide u Rio, iako mu, kaže, forma nije na nekom nivou zbog povreda koje vuče. Sportski. Virus zike nije ni pomenuo.
A tek šta reći o kašnjenju izgradnje olimpijskih objekata. Dovoljno je prisetiti se samo prethodnih igara u Londonu. Olimpijski park je zvanično otvoren tek 23. jula, sedam dana kasnije od planiranog, iako su olimpijci u velikom broju počeli da stižu već polovinom jula. I „hvatali se za glavu jer još nisu završeni svi građevinski radovi u Olimpijskom parku“, izveštavali su mediji.
Manje od dve nedelje pred ceremoniju otvaranja u Londonu, delovi centralnog kompleksa OI i dalje su pokriveni mašinama, kranovima i radnicima, pa je sportistima predloženo da privremeno nađu drugi smeštaj, odnosno da ne ulaze u kompleks dok radovi ne bude gotovi. Ali to je London i tu ne sme da bude ni grdnje, a kamoli višemesečne antikampanje.
Uzgred, u Brazilu će se za bezbednost Olimpijskog sela, sportskih borilišta i glavne infrastrukture brinuti ukupno oko 85.000 profesionalaca, dvostruko više nego u Londonu. Ali se svetu kao glavna vest servira informacija o protestu grupe policajaca koji su iskoristili OI da traže povišicu. Ucenjivački potencijal im se sveo na transparent „Dobro došli u pakao“.
Bilo je pokušaja da se i Kini spočita ponešto pred otvaranje Igara u Pekingu, poput zagađenosti vazduha, ljudskih prava i ograničenog pristupa internetu, ali moć Kine i njene privrede nije ostavljala mnogo prostora za „niske udarce“. Predsednik MOK-a Žak Rog je pred Olimpijske igre u Pekingu 2008. u više navrata morao da brani odluku da se organizacija Olimpijskih igara dodeli Kini.
Kina, Rusija, Brazil. Baš zanimljivo da su primedbe i kritike do sada trpele samo zemlje koje ne dele američki vrednosni model.
Americi pak nije bila potrebna odbrana MOK-a nijednom, a osam puta je bila domaćin OI, četiri puta letnjih i isto toliko zimskih. Iako, kako nedavno izračuna jedan od analitičara u razgovoru za Sputnjik, SAD u 240 godina postojanja samo tokom osam nisu učestvovale u nekom ratu, bilo kod kuće ili van nje. A Olimpijske igre bi upravo trebalo da predstavljaju pobedu duha saradnje, fer-pleja i mira.
Politika odavno stanuje u olimpijskom sportu
Ali nije prvi put da se izneverava ideja olimpizma. Tako je Letnje olimpijske igre 1936. godine u Berlinu Adolf Hitler iskoristio kao propagandu svoje nacionalsocijalističke ideologije. Sovjetski Savez nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do Letnjih olimpijskih igara 1952. godine. Umesto toga, Sovjetski Savez je od 1928. godine organizovao Spartakijade, međunarodno takmičenje na kom su učestvovali takmičari iz socijalističkih zemalja, ili zemalja bliskih Sovjetskom Savezu.
Letnje olimpijske igre 1956. godine u Melburnu su bile prve igre koje su bojkotovane. Holandija, Španija i Švajcarska su bojkotovale igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj, dok su Egipat, Irak, Liban i Kambodža bojkotovali igre zbog Suecke krize.
Na Letnjim olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiku Tomi Smit i Džon Karlos, dvojica američkih crnih atletičara,, na pobedničkom podijumu podigli su pesnice uvis, u znak protesta protiv rasnih podela u Sjedinjenim Državama. Zbog toga su na zahtev predsednika MOK-a vraćeni kući.
Kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, zbog rasnih, političkih, hladnoratovskih i ostalih podela došlo je do četiri bojkota Olimpijskih igara. Prvo su Olimpijske igre u Montrealu 1976. godine bojkotovale mnoge afričke države, jer nije udovoljeno njihovom zahtevu da se sa igara udalji Novi Zeland, čija je ragbi reprezentacija nastupala u, tada rasističkoj, Južnoafričkoj Republici. Tajvan nije učestvovao na tim igrama pošto je Narodna Republika Kina uložila protest da on ne može da učestvuje pod imenom Republika Kina.
Zatim su Sjedinjene Američke Države i njene saveznice bojkotovale Letnje olimpijske igre u Moskvi 1980. godine zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Odgovor je usledio četiri godine kasnije kada je Sovjetski Savez sa svojim saveznicima bojkotovao Letnje olimpijske igre u SAD.
Sredstva se ne biraju
Reprezentativcima Savezne Republike Jugoslavije u timskim sportovima nije bilo dozvoljeno da učestvuju 1992. godine na Olimpijskim igrama u Barseloni zbog sankcija koje su Ujedinjene nacije uvele Jugoslaviji zbog rata u bivšoj SFRJ. Takmičari iz SRJ koji su nastupali u pojedinačnim sportovima su se borili pod zastavom Olimpijskih igara.
Najtragičniji i najgori incident u olimpijskoj istoriji desio se za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine kada su palestinski teroristi ubili 11 izraelskih sportista. Igre su posle trideset četiri sata prekida nastavljene.
Rio je, ni kriv ni dužan, na dobrom putu da „obogati“ nisku. Prvo je zbog dopinga pojedinih atletičara zabranjeno učešće svim ruskim atletičarima, a sada je neizvestan i nastup svih ruskih sportista.
Olimpijske igre su najveći sportski događaj na svetu i jedan od onih koji privuče najveći broj gledalaca. Prenose Igara u Pekingu je na primer pratilo rekordnih 4,7 milijardi ljudi. Samo finalnu atletsku trku na sto metara u Londonu je pratilo dve milijarde ljudi. Zato je olimpijska pozornica i svojevrsno mesto za propagiranje jedne zemlje i njenih uspeha. A Rusija je na prethodnim igrama u Londonu sa 82 osvojene medalje bila tik iz SAD i Kine. Dakle protivnika, čija je moć pre svega na svetskoj političkoj sceni ponovo počela da se pita, treba izbaciti iz igre. Sredstva se ne biraju.
