„Svi koji se na ovom prostoru osećamo ljudima nosimo to breme zla na svojim plećima, i molimo se Svevišnjem da se više nikad ne ponovi takav genocid kakav savremeni svet nije video od Drugoga svetskoga rata“, piše raspop Miraš Dedeić, takozvani mitropolit Mihailo takozvane Crnogorske pravoslavne crkve u pismu gradonačelniku Srebrenice i reisu Islamske zajednice koje je danas javno pročitano u Potočarima.
„Tragove tog užasa, nedostojnog svakoga bića koje se smatra čovekom, moramo učiniti javnim celom svetu. Svima koji ga poriču moramo poručiti da svaki kamen i svaka stopa zemlje u Srebrenici svedoče zlo koje se dogodilo pre dvadeset jednu godinu“, čulo se dalje iz pisma Miraševog.
Nikad „oko za oko, zub za zub“
U poruci ovog falsifikatora se, između ostalog, navodi da će „Gospod kazniti zločince prema zaslugama“, a da je na Bošnjacima da „u ime ljudskosti, mira i ljubavi oproste, ali nikad ne zaborave“.
Sveštena lica su učena i uče druge da je vrhunska vrednost čoveka — praštanje. Miraš Dedeić pak šalje poruke i da ne treba zaboraviti! Sva sreća pa je samoproglašeni mitropolit, inače bi ispalo da vernici iz Crne Gore misle da ponovo treba živeti prema Starom, a ne prema Novom zavetu, i da opet važi: „Oko za oko, zub za zub“.
Zato će sve ovo bulažnjenje ostati zaboravljeno, kao i sve bizarne vesti samoreklamera i samopromotera kojima su oni, kao jedinke, jedino bitni. Paganski.
Popovi su kao bandere, dakle, neka vrsta provodnika energije. Bandere, kao što znamo, mogu biti krive, betonske, metalne, trule. Takvi mogu biti i popovi. Oni nisu energija i vera u Svevišnjeg, već samo sredstvo posredovanja.
Monasi, a takvi u pravoslavlju dobijaju veća zvanja i mogućnost upravljanja crkvama kao zajednicama i institucijama, jesu ljudi koji su svoj život posvetili Bogu u najbukvalnijem smislu te reči i koji svojim životom i delom svedoče o snazi vere koji ispovedaju. Ali su i oni ljudi. A ljudi su grešni.
Monah koji je to nekad bio
U svim svetskim religijama postoje pisana i nepisana pravila, načini kako se, na primer, neka crkva osamostaljuje, i prema svim tim principima i zakonima nešto što se zove „Crnogorska pravoslavna crkva“ — ne postoji. Ma koliko Miraš Dedeić, koji doista postoji, želeo da ga oslovljavaju kao mitropolita Mihaila.
I onda gore od davljenika koji se hvala za slamku ili očajnika koji je spreman na sve iz nemoći da pobegne iz očaja, takozvani mitropolit prošle godine odlazi, a ove godine šalje pismo u Potočare. Tako, kao, šalje poruku da širi ljubav, da promoviše suživot, da je bol kad se podeli manji, pa se nudi da pruezme deo patnje, a suštinski želi da proširi vesti o sebi, svojoj „mitropoliji“ i „crkvi“. Bedastoća.
Pijetet prema tabutima, kostima i spomenicima na mezarju u Srebrenici ovakvim gestom hajde što ne pokazuje Miraš, nego je čudno što mu to dozvoljavaju domaćini. Majke mrtvih sigurno ne odobravaju zloupotrebe mrtvih sinova. Međutim, politikanti sa obe strane ne biraju sredstva.
Postoji li i koliki je greh Miraša Dedeića presudiće Bog. Naše je jedino da kao svesna bića primetimo da je u pitanju veliko licemerje. Bože sakloni.
Džaba, kanonizacije svakako biti neće.
