Godinu dana po Staljinovoj smrti sovjetska vlada uputila je vladama SAD, Velike Britanije i Francuske, službenu belešku sa inicijativom da se pridruži NATO-u, koji je to odbio.
Severnoatlantski savez bi, otvoren za pristupanje drugih evropskih zemalja, stvaranjem efikasnog sistema kolektivne bezbednosti u Evropi, bio od izuzetnog značaja za jačanje mira u svetu, navedeno je, između ostalog, u belešci sovjetskog rukovodstva za prijem u NATO. Ocenivši ga kao propagandu, NATO je, međutim, odbacio predlog SSSR-a.
Zahtevu za prijem u NATO prethodilo je nekoliko pokušaja Moskve da uspostavi saradnju sa zapadnim savezom objašnjavajući to potrebom otklanjanja bezbednosnih rizika.
Jasna ideološka polarizacija među zemljama pobednicama Drugog svetskog rata po njegovom okončanju je vrlo brzo dovela do pregrupisanja snaga.
SAD i zemlje Zapadne Evrope su 1947. počele da rade na stvaranju saveza spremnog za slučaj konfrontacije sa SSSR-om. U martu 1948. godine Belgija, Francuska, Luksemburg, Holandija i Velika Britanija potpisale su u Briselu sporazum o ekonomskoj i kulturnoj saradnji i ozvaničili formiranje „kolektivne samoodbrane“ protiv mogućeg agresora. Briselski sporazum se zato smatra prvim korakom ka osnivanju Severnoatlantskog saveza.
Istorija pokušaja Moskve da uđe u NATO
SSSR je ponudio saradnju. Početkom 1949. godine ministar inostranih poslova Andrej Višinski poslao je u London belešku u kojoj je predložio da razmotre učešće Sovjetskog Saveza u organizaciji Odbrana zapadnog saveza, preteče NATO-a. Zapad je to odbio, a Severnoatlantska alijansa je i formalno osnovana 4. aprila 1949. Među osnivačima su bile SAD, Kanada, Britanija, Francuska i još osam evropskih zemalja.
To sovjete nije sprečilo da opet ponude saradnju. U septembru 1949. godine, na 4. zasedanju Generalne skupštine UN, Sovjetski Savez je podneo inicijativu za potpisivanja „Pakta sveta“ — sporazuma o unapređenju mira među pet velikih sila — SSSR-a, SAD, Kine, Velike Britanije i Francuske. SSSR je predložio da velike sile ne koriste silu ili pretnju silom i pozivao sve države da reše sporove i razlike isključivo mirnim putem. SAD i druge NATO zemlje su odbile predlog.
Ta ideja „Pakta sveta“ podgrevana je još dva puta, 1952. i 1953. godine. Bezuspešno.
Januara-februara 1954. godine, godinu dana nakon Staljinove smrti, u Berlinu, na sastanku ministara spoljnih poslova četiri sile, Sovjetski Savez se zalagao za njihovo približavanje na prostoru dve Nemačke i predložio mere koje bi sprečile eventualno odvajanja Evrope u dve suprotstavljene vojne grupe. To kao i predlozi o „Panevropskom sporazumu o kolektivnoj bezbednosti u Evropi“, međutim, nisu prihvaćeni.
Ubrzo nakon tih razgovora u Berlinu, 31. marta 1954, sovjetska vlada je uputila vladama SAD, Velike Britanije i Francuske službenu belešku, u kojoj je iskazala zainteresovanost i spremnost da bude primljena u NATO.
Tokom aprila NATO je raspravljao o inicijativi Moskve i 24. aprila zaključio da je odbije, ocenivši to propagandnim potezom SSSR-a.
Nisu imali šansu
Šanse da Sovjetski Savez postane član alijanse su, po oceni analitičara, bile male. To je bilo jasno još 1945. godine kada se SAD dokazao kao nuklearna sila bacanjem atomske bombe na Japan.
„Evropa ima svetlu perspektivu. Ne trebaju nam Rusi“, piše u svom dnevniku Vinston Čerčil. On je 5. marta 1946. godine u svom govoru u Fultonu, smatraju istoričari, najavio početak Hladnog rata između Zapada i SSSR-a.
U isto vreme zemlje Istočne Evrope su u sferi uticaja SSSR-a. U Nemačkoj, u zoni pod kontrolom Sovjeta, uspostavljena je socijalistička država. Komunisti koji su imali jaku poziciju u Francuskoj i Italiji, što je Zapad hteo da zaustavi, po oceni istoričara su takođe razlog zbog koga SSSR nije imao šansi da uđe u NATO.
Po odbijanju Sovjetskog Saveza u NATO je, međutim, primljena Zapadna Nemačka.
Logičan sled svih ovih događaja je bilo uspostavljanje Varšavskog pakta 14. maja 1955. godine, koji je okupio evropske socijalističke zemlje pod vođstvom Sovjetskog Saveza kao protivteža NATO-u.
SSSR je ipak 1956. predložio NATO-u da zaključe pakt o nenapadanju. Odgovora nije bilo, a Hladni rat je nastavljen.
Još jedan pokušaj ulaska zemlje u NATO je preduzeo tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin 20. decembra 1991. Potom su NATO i Rusija 22. juna 1994. potpisali okvirni dokument „Partnerstvo za mir“, ali Rusija nikada nije pozvana da pristupi tom projektu.
U Parizu je 27. maja 1997, potpisan Osnivački akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti između Rusije i NATO-a. Nakon toga Severnoatlantski savez je, iako je obećo Gorbačovu da se neće širiti na istok, u svoje redove primio 12 država Istočne Evrope i počeo da se primiče granicama Rusije. Baš kako je nedavno ocenio bivši češki predsednik Vaclav Havel konstatujući da istočne granice NATO-a treba da budu zapadne granice Rusije.
Verovatno su i svi lideri NATO-a uvek tako i mislili.
