Rumjancev, koji je sada predsednik zajednice stručnjaka za saradnju biznisa i države „GR Liga 2“, u intervjuu za Sputnjik uoči 12. juna, Dana Rusije, kaže da je Deklaracija upravo sprečila „puzajući“ proces raspada zemlje.
Pre 16 godina, 12. juna 1990. godine, usvojena je Deklaracija o državnom suverenitetu RSFSR, koja između ostalog predviđa da zakoni RSFSR-a imaju primat nad zakonima SSSR-a. Da li to znači da je potpisivanje Deklaracije bilo korak ka nezavisnosti Rusije, odnosno, raspadu SSSR-a, ili, kako kaže tadašnji narodni poslanik Ivan Ribkin, Rusija više nije htela da bude sponzor za ove članice SSSR-a koje nisu želele da se bave „perestrojkom“, a pri tome su zarađivale mnogo manje nego što su trošile?
— Unapred bih hteo da se ogradim od takvog tumačenja Deklaracije — „korak ka raspadu SSSR-a“. Rezoluciju je usvojilo 1.068 narodnih poslanika iz cele zemlje, bilo bi glupo smatrati da su svi oni radili na rušenju zemlje ili sličnim stvarima. To su bili poslanici koji su bili svesni činjenice da sovjetsko društvo i država idu u pravcu aktivne demokratizacije. Učestvovao sam u izradi Deklaracije i mogu da kažem da je to bio izbalansiran model, koji je uzimao u obzir stavove saveznog rukovodstva o neophodnosti da se potpiše novi ugovor u okviru SSSR-a, ali takođe i stavove demokrata, koji su se zalagali za modernizaciju državnog sistema. I taj „primat zakona RSFSR-a“ se nije odnosio na ta pitanja koja RSFSR dobrovoljno predaje u nadležnost SSSR-a. To nije deklaracija nezavisnosti, nego državnog suvereniteta, zato što je stvarno postojao taj zamor od činjenice da su sovjetske republike, uslovno rečeno, trošile dvostruko više BDP-a nego što su proizvodile. Samo RSFSR i Belorusija su bile „sponzori“, a svi ostali su bili potrošači.
Osim toga, svi su hteli više državnog suvereniteta, jer institucije RSFSR-a kao takve nisu postojale i to je kočilo demokratske reforme.
Ali na kraju krajeva Deklaracija o državnom suverenitetu je implementirana samo 50 odsto, jer je koncepcija novog formata Sovjetskog Saveza, to jest Saveza suverenih država, i potpisivanja novog savezničkog ugovora propala.
Deklaracijom je takođe predviđeno da granice RSFSR-a ne mogu da se menjaju mimo volje naroda, odnosno bez raspisivanja referenduma. Prema mišljenju Ivana Ribkina, na taj način je sprečeno rasparčavanje Rusije, to jest parada suvereniteta autonomija oblasti, koje su se nalazile u sastavu zemlje. Da li se slažete sa takvim stavom?
— To je istina. Mnoge tačke Deklaracije su kasnije ušle u tekst prvog člana novog Ustava Ruske Federacije. Uzgred, i nacrt Ustava su pripremali isti ljudi koji su napisali Deklaraciju.
Vidite, tri meseca uoči usvajanja Deklaracije savezno rukovodstvo je donelo veoma kontroverzan i poguban zakon prema kojem autonomije unutar saveznih republika dobijaju ista prava kao i republike. Skupština narodnih poslanika SSSR-a donosila je neverovatne populističke odluke pod pritiskom nacionalista. Svi smo sanjali demokratizaciju, da ćemo se osloboditi diktata Komunističke partije. Ispostavilo se, međutim, da su u pokrajinama nacionalističke parole najjednostavniji način da se podstakne stanovništvo da učestvuje u političkom i društvenom životu. Stoga, nacionalisti su dobijali sve više poena, deklaracija je sprečila ceo taj proces, a onda smo počeli da pripremamo nacrt Ustava i na taj način smo sprečili „puzajući“ proces raspada zemlje.
Pomenuli ste ista prava za autonomije… Zvuči poznato, jer posle 1974. i do 1989. godine Kosovo i Metohija je imalo faktički status federalne jedinice SFRJ, i postoji mišljenje da je to u stvari bila „tempirana bomba“ za tu zemlju. Da li postoje paralele između raspada Jugoslavije i raspada SSSR-a? I kako vi vidite budućnost Balkana?
— Paralele su očigledne. Kao prvo, nacionalisti su instrumentalizovali težnju nacionalnih republika ka demokratizaciji. Može se reći da su nacionalističke parole srušile Jugoslaviju i SSSR. Kao drugo, Zapad je odigrao aktivnu ulogu u tom procesu, pre svega iz ekonomskih interesa. Kao treće, u pravu je bio američki politikolog Samuel Hantington, koji je u članku „Sukob civilizacija“ pisao da posle Hladnog rata glavni izvor sukoba u svetu neće biti suprotstavljanje ideologija, nego pripadnost različitim civilizacijama. Poslednje decenije su obeležene upravo takvim sukobima, najdrastičniji primer je BiH. Zahvaljujući naporima međunarodne zajednice i naroda koji žive u toj zemlji, BiH je ipak opstala kao neka vrsta konfederacije. Istina je da ta zemlja jedva funkcioniše, ali ipak funkcioniše. Naravno da međunarodni mentori u BiH imaju previše ovlašćenja, ali ipak je važno da postoji zemlja koja je ujedinila tri civilizacijska bloka. I taj model bi mogao da bude delimično iskorišćen u Ukrajini, naravno, bez mentora iz inostranstva. Što se tiče budućnosti Balkana, mislim da je neko pitao narode oni bi izabrali da žive zajedno. Ali u politiku se mešaju oni koji i dalje smatraju da su interesi krupnog biznisa iznad svega i to koči proces pomirenja u celom svetu.
— To je dan Rusije i ruskog društva, dan državnog suvereniteta. Sada je suverenitet jedna od najznačajnijih vrednosti. Vidite, Rusija se suprotstavlja onima koji se ponašaju kao slon u staklarskoj radnju u Libiji, Iraku, Siriji, i koji gaze suverenitet nacionalnih država. Rusija je pokazala koliko je važan taj suverenitet, i ne 2014. godine, nego ranije, u junu 1990. godine. Nisu ljudi koji su usvojili tu rezoluciju krivi zbog propasti projekta reforme Sovjetskog Saveza. Da je on uspeo, na teritoriji SSSR-a bi se pojavila konfederacija zemalja, koje imaju zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku i jedinstvenu valutu. Ali ja mislim da će takav model državnog uređenja biti popularan u budućnosti. Kao što vidimo, Evroazijska ekonomska unija je u nekom smislu povratak ka koncepciji konfederacije.
