Odluka Ćamila Durakovića, gradonačelnika Srebrenice, da Srbija nije dobrodošla na pomen srebreničkim žrtvama jer tamo 11. jula ne treba da budu „oni koji negiraju genocid“ više je nego čudna, imajući u vidu da su do prošle godine maltene vukli za rukav srpske državnike da prisustvuju toj ceremoniji.
Ali, otkud takva odluka Durakovića koji je, prema sopstvenim rečima, prijatelj Srba i srpskog naroda?
Prošlogodišnji pokušaj linča ili, ako hoćete, pokušaja ubistva srpskog premijera Aleksandara Vučića u Potočarima potisnuo je u drugi plan „srebrenički genocid“ pa se to može tumačiti kao jedan od razloga za takav Durakovićev potez. Grešku ove godine izgleda ne bi želeli da ponove.
Naime, uz sav pijetet prema žrtvama tog strašnog zločina, nije preterano reći da je Sarajevo od žrtava Srebrenice i memorijalnog kompleksa napravilo — brend. A uz to ide i novac koji taj kompleks dobija. Kako je prošle godine pisao francuski informativni portal „Medijapart“, za 20 godina slilo se oko 200 miliona evra donacija za Srebrenicu, najviše iz SAD, Italije i Velike Britanije (Sputnjik je o tome pisao takođe.) I dokle god se 11. jul drži u žiži javnosti dotle je i novac koji se odvaja za taj kompleks siguran priliv. Sa druge strane, ako zatreba, Srebrenica je uvek dobar politički taster u rukama bosanskih muslimana, okidač protiv bosanskih Srba.
Opština Srebrenica najviše sarađuje sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj. Agencija UN uložila je u poljoprivredu, mehanizaciju, popravku kuća. Srbija je prošle godine izdvojila oko pet miliona evra za razvoj Srebrenice. A sada je nepoželjna. Sa druge strane Duraković licemerno kaže da je to odluka Organizacionog odbora za obeležavanje zločina u Srebrenici, a da on sam nije kriv što se u njegovoj izjavi „Vlada Srbije“ našla kao prozvana strana.
„Nije naš problem što se država Srbija pronašla u tome. Čitav svet ima jasan stav po pitanju genocida koji je utvrđen sudskim presudama, to nije patriotski ili politički stav Bošnjaka, nego je utvrđen sudskim presudama“, izjavio je Duraković.
Još licemernije zvuči kad kaže da „11. jul nema veze sa odnosom Srbije i Srebrenice u smislu daljeg funkcionisanja i dobrosusedskog odnosa“. Dakle, Durakoviću ne smetaju srpske pare jer, kako kaže, ne treba mešati „finansijsku pomoć Srbije od pet miliona evra i potrebu porodica i žrtava da budu fokusirane na komemoraciju 11. jula“. No Duraković, koji je prošle godine prvi reagovao kada je srpski premijer gotovo ubijen, danas peva drugu pesmu, pa kaže da „ako je neko pokušao milionima da kupi ili reparira genocid, onda imamo problem“.
„Ako je nekome bila namera da nas kupi, da bi ove godine došao ovde da ga neko dočeka aplauzima i da mu posipa ruže po putu kuda dolazi, onda je u zabludi taj ko je dao sredstva“, rekao je Ćamil Duraković.
Da je ipak teza da bi dolazak srpskih zvaničnika odvukao pažnju sveta od Potočara tačna potvrdio je i sam Duraković jer njegove reči „da je prošlogodišnji incident naneo najviše štete ljudima koji su preživeli zločine u Srebrenici, te da niko više ne želi takva iskustva u Memorijalnom centru“, govori da im nije stalo ni do srpskog izvinjenja, ali ni do sopstvenih žrtava, nego do marketinga koji 11. jul njima donosi.
Dakle, kao što reče Aleksandar Vučić, srpski premijer:
„Oni su kod nas uvek dobrodošli. A i mi smo bili kod njih.“
Na tu temu oglasio se i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik rečima da su lideri Srbije uvek dobrodošli u Republiku Srpsku.
„Srebrenica je Republika Srpska. Da li povodom obeležavanja stradanja u Srebrenici treba neko da dođe ili ne dođe, to je uvek stvar onih koji pozivaju i naravno onih koji su pozvani da li će da se odazovu“, poručio je Dodik.
Dakle, da rezimiramo, ili je Durakoviću zasmetala pažnja Zapada koja ispada da je više, sa godinama, posvećena srpskim zvaničnicima koji posete Potočare, ili činjenica da su oni ti koji neće da prihvate srpsku ruku pomirenja jer bi tako „srebreničke žrtve“ polako počele da padaju u drugi plan.
