U novoj postavci slika, skulptura i video-filma Šobajić je povezao čuveni Munkov rad i Sokolovićevu ćupriju, realizujući tako još jednom svoju, po sopstvenom priznanju, opsesivnu temu — mesto velike opasnosti.
„Gledajući ’Krik‘ prvi put sam se zapitao zašto ga je Munk postavio baš na mostu. Verujem da je imao debeo razlog da to tako uradi. I ćuprija na Drini je baš taj krik. Mehmed-paša Sokolović ju je napravio da bi preko nje prelazili ljudi sa obale na obalu, da bi se spajali i što lakše posećivali. Međutim, taj je most postao i simbol za vapaj i krik, na njemu su se desila mnoga zverstva, ratovi, obračuni, nabijanje na kolac… Ceo svoj umetnički vek slikam baš ta mesta velike opasnosti, te je otuda i most na Drini bio snažna inspiracija. Uveren sam da sva mesta, od bračnog kreveta i sunčane plaže, preko kupatila i belih pločica, jesu mesta za pogibiju. I da nas od bračnog kreveta do atomskog rata deli vrlo malo od lepote do pakla. Svako mesto je i mesto velike opasnosti, slikam ga sa oduševljenjem i uvek sam zapanjen kad slikajući ili praveći skulpturu iznova otkrivam da je istina to što govorim. Velika mi je čast da baš ovu izložbu predstavim na jednom mestu velike opasnosti kakvo je Andrićgrad. Taj veliki Kusturičin izum i onaj Sokolovićev sasvim su bliski, na stotinak metara razdaljine. Ta dva kamena gorostasa okupani Drinom za mene su pojmovi srpskog jedinstva. Stoje tako sami i usamljeni i moćno pokazuju da mi ipak tu postojimo“, kaže Šobajić.
Zanimljivo je da je most koji je i kod Andrića simbol spajanja i zajedništva, kod Vas — krik?
— Andrić ga je video kao spas. Naravno da on više spaja nego što razdvaja, ali je to i mesto na kome su se dešavala razna zverstva, gnusna dela. Munk je, eto, odredio most kao mesto za svoj „Krik“, i to je ono što me je privuklo. Jer moglo je to da bude i na nekoj drugoj stazi, a ne na stazi koja spaja dve obale: Munk nam je rekao da on i na mostu može da se desi. Moja izložba je potekla odatle.
I ovu slikarsku priču karakterišu prepoznatljiv kolorit, snažni pokreti, kao i na svim delima koja stvarate već decenijama. Da li onda možemo govoriti o Vašoj jednoj istoj, dugoj pobuni protiv sveta?
— Trudim da moje slikarstvo bude revolt, pobuna, bar ga tako ja osećam. To što radim je moj juriš, pokušaj da na slikama izmirim zaraćene strane, da levu i desnu stranu jednačine svedem na „jednako“ i da to bude stalno u energiji, u eksploziji, u silini…
Jedan od Vaših ciklusa koji je bio veoma zapažen zvao se „Veliki korak“. Šta znači veliki korak u vremenu koje karakterišu jako mali i sitni koraci?
— Jedan kineski filozof je rekao: „Velike stvari se prave velikim koracima, a male sitnim“. Veliki korak je za mene veliki poduhvat. Napravio sam izložbu pre nekoliko godina u niškoj galeriji „Srbija“ i izložio nekoliko slika i skulptura sa tim velikim ili poslednjim korakom. Taj poslednji korak mi liči na neki poslednji smrtni korak — napravimo najveći potez i to je kraj. Iako poslednji, on je ujedno i moćan, snažan, i mnogo obećava. A gde će da završi — ostavljam kao otvoreno pitanje.
Dugo ste boravili u Parizu, ali ste se iz te svoje druge kuće, ipak, vratili, a razlozi tome, kažete, nisu bili umetnički.
— Kada sam 2005. godine pozvan da otvorim likovni fakultet na Megatrendu, istog dana sam se spakovao i došao. Toliko sam bio privučen idejom da otvorim fakultet za umetnost i dizajn. Došao sam dakle, jednom munjevitom odlukom, posle 35 godina mog boravka u Parizu. Mislim da je svako duže zadržavanje u jednom mestu parloženje, čak i kad je to Pariz, najlepši grad na svetu. Lep je za turiste, težak je za one koji žive tamo, ali i dalje je fantastičan i pun istorije. Ja sam uživao u Parizu do te 2005. godine. I dalje se tamo vraćam, zadržao sam i atelje, i kuću, ali ne radim više tamo nego u Beogradu i iz Beograda izlažem čini mi se još intenzivnije nego što sam to radio živeći u Parizu. Taj rat 90-ih godina napravio je veliki haos među svima nama, velike podele, pa je i to uticalo da odlučim da dođem među Srbe i da nastavim da radim među Srbima i da baš iz Beograda opet pokrivam ceo svet.
A kako je tada bilo biti Srbin u Parizu? To što ste bili priznat umetnik nije vas spasilo od kako kažete, gotovo dnevnih napada.
— Dnevni napadi su bili na srpski narod u medijima u Francuskoj. Na mene je takođe izveden jedan neverovatan napad u celoj francuskoj štampi gde sam bio optužen da sam tvorac etničkog čišćenja u Bosni. Znači ja, Miloš Šobajić, sam sve to organizovao, podržavao, itd, što je čista laž. Ja sam se branio sve do suda. Međutim, nisam uspeo da dokažem da to nije istina, ali ni oni nisu baš uspeli da dokažu da je tako kako kažu. Ostalo je sve to na nekom nerešenom rezultatu i kad-tad ćemo morati da rešimo tu njihovu optužbu. A sve samo zato što sam izlagao na Bijenalu u Veneciji, 1995. godine, pa je trebalo jednog Srbina unapred ukaljati, posuti ga najgorim optužbama. Pošto oni drže medije to je tako trebalo da ostane. Međutim nije i vrlo sam zadovoljan zbog toga. Francuska je fantastična zemlja, naučio sam puno od Francuza i Francuske i vrlo sam zadovoljan što sam i francuski državljanin i što tamo i dalje živim. Ali, desile su se vrlo neprijatne stvari koje ćemo raščistiti jednog dana.
Da li imate utisak da Francuska danas prepoznaje sebe, da tačno zna ko je i da čvrsto stoji na svojim temeljima?
— Nažalost ne. Francuska je izgubila njenu dominantnu ulogu, pre svega u jeziku. Njihov jezik više ne govori niko, a do šezdesetih je bio glavni jezik na planeti. Žao mi je što nisam naučio engleski, koji je pobedio, bar da ga govorim kao taksista sa trista reči, ali neću ni da pokušavam. Ja govorim francuski.
Kad pogledate danas svoj put, da li mislite da ste ga Vi birali ili da je bilo nužno da bude takav?
— Uvek se pitam šta sam ja to napravio. Kad prođem pored sela Šobajići koji se nalazi kod manastira Ostrog — odatle su moji nekad davno od gladi pobegli u Srbiju, pa se tamo oimućili i kao imućni se vratili u Crnu Goru — stalno razmišljam da li sam izabrao dobar put, da nije možda trebalo drukčije da se radi, brže… Ali ne može ništa tako, brzo, sve se to zida polako. Svakodnevno mi je u glavi ta misao da li je to što sam radio dobro i da li je trebalo tako. Ipak mislim da ništa nije moglo drugačije. Evo, ja sada mogu da menjam svojih sledećih sto godina, ali će opet biti onako kako Bog bude hteo.
Na pitanje koliko ste zadovoljni postignutim ne jednom ste odgovorili da je samo budala zadovoljna i da pametan čovek uvek teži višem i boljem. Čemu Vi danas težite?
— Tačno je da su samo budale srećne, a znam i takve koji su super zadovoljni i sami sobom i svojim delom. Meni se čini da sam na početku, pa imam pravo da maštam o mom velikom putu koji tek sledi.
Da li na taj put idete sa optimizmom?
— Uvek. Nisam pesimista iako se ujutru budim neraspoložen, ali tokom dana sve to ispravim u raspoloženje. Čekam sve udarce i primam ih, ali pokušavam da ih uzvraćam i da idem napred.
Da li je to Vaš veliki korak?
— Tačno tako.
